Autonomija se odnosi na sposobnost osobe da samostalno misli, oseća i donosi odluke, samim tim da se u skaldu sa istim ponaša. Ona takođe obuhvata sposobnost samoupravljanja, što podrazumeva i svest o odgovornosti pri donošenju odluka, kao i njihovih posledica. Tokom detinjstva i odrastanja autonomija je zastupljena vrlo malo, uglavnom su roditelji ti koji na osnovu vaspitanja, instrukcija, saveta oblikuju dečije ponašanje i razmišljanje. Ulaskom u adolescenciju započinje i pravo osamostaljivanje individue, građenje identiteta, integriteta, moralnih vrednosti, stavova i mišljenja. Baš zato je ovo vrlo bitan korak u razvoju jedne osobe, ali i vrlo izazovan period kako za roditeljske uloge, tako i za same adolescente. Zadatak roditelja  u ovom procesu, da podrži i podstakne dete da se izgradi u samostalnu, funkcionalnu i zadovoljnu jedinku. Ipak, to jeste zahtevno usled straha i brige o tome šta se dešava ako prepustimo „kormilo“. Roditelji, babe, dede, komšije i ostali učesnici  imaju predloge za metode kako pristupiti ovom procesu, neke funkcionalne, a neke manje funkcionalne i usled svega toga nije lako iznaći pravo i jedino rešenje. Možda psihologija može da ponudi smernice, a isto vreme vam ostavi prostor za njihovo kreativno sprovođenje. Za početak, nije loše da razmislite o nivou poverenja koje imate u vašeg adolescenta, te da se setite da ste vi već veliki deo posla kroz vaspitanje i prenošenje moralnih vrednosti uradili i oblikovali istu tu osobu, godinama unazad.

Tipovi autonomije:

Emocionalna – se ponajviše odnosi na to kako se kroz osećanja povezujemo i odnosimo sa drugima. Suočeni sa emotivnim problemom, autonomno samostalni adolescenti će češće oslanjati na samostalno rešavanje problema i donošenje odluka. To ne znači da je pogrešno ili loše, tražiti emotivnu podršku u bilo kom dobu života, ali tendencija adolescenata je da se okreću samostalnom rešavanju problemskih situacija. Tačnije, proces razvoja ove autonomije teče takvim tokom, da se deca od roditelja kojima su prvobitno tražili emotivnu podršku ili savet, okreću vršnjacima u ranoj adolescenciji (12 godina), a nakon toga počinju sve samostalnije da se oslanjaju na lične kapaciete i odluke u zavisnosti od trenutnih emotivnih doživljaja.

Ponašanje – odnosi se na samostalno donošenje odluka, propraćenih akcijama. To znači da adolescenti počinju da donose samostalne odluke, koje nisu zasnovane na savetima roditelja ili vršnjaka, kao ni na dosadašnje uzore roditeljskih mehanizama za donošenje odluke. Adolescenti počinju da razmišljaju apstraktno i da prepoznaju da različite odluke i postupci imaju različite ishode. U razdoblju od 15 do 18 godina, sve samopouzdanije se oslanjaju na lične veštine i pomeraju se ka dostizanju autonomije na planu ponašanja.

Sistem vrednosti – se odnosi na donošenje odluka, zasnovanih na ličnom sistemu vrednosti, sačinjenom od stavova i mišljenja o duhovnosti, politici i moralnim izborima. Ova autnomija je vrlo bitna u razvoju kritičkog stava i integriteta, te omogućava oblikovanje individue, koja donosi odluke nezavisno od društvenog okruženja, kao i uticaja vršnjaka.

Od pomoći je razumeti i shvatiti odakle potiču ove potrebe adolescenta i koliko su bitne. Nemojte pribeći pojednostavljivanju stvari i sagledavanju ponašanja adolescenta, kao isključivo neposlušnom ili pobunjeničkom. Tenzija u relaciji roditelj – adolescent je vrlo prirodna u ovoj fazi i kao što je već objašnjeno posledica je „borbe za autonomijom“. Da vas ne ostavimo potpuno bez alata, kako pristupiti:

Postavite granice, ali budite fleksibilni i otvoreni za pregovaranje. Tokom vaspitanja postavljaju se granice i menjaju u zavisnosti od uzrasta deteta. Budite precizni i dosledni u vašim očekivanjima, kada su u pitanju relacije sa vršnjacima, kretanje adolescenta, odnos prema novcu itd. takođe imajte argumente za ova očekivanja, kako biste približili vašem adolescentu vašu perspektivu. U isto vreme budite fleksibilni i spremni da pregovarate, kako biste i vi čuli njegovu perspektivu.

Radite na poboljšanju komunikacije. Kroz otvorenu i jasnu komunikaciju, jačate odnos sa vašim detetom, ma koliko neslaganja se pojavilo. Kao što smo gore pomenuli, približavajte perspektive jedni drugima i poštujte izrečeno.

Ne otpisujte vršnjake. U peridou adolescencije su vršnjaci, jedna od značajnijih mreža u životu vašeg deteta. Nemojte da ih otpisujete i omalovažavate njihove izbore i akcije. Podstaknite ih da vode diskusiju o tome šta bi njihovi vršnjaci uradili u određenoj situaciji, a takođe, saslušajte kako bi vaše dete postupilo da se nađe u situaciji u kojoj se nalazi neki od prijatelja ili vršnjaka.

Koristite priliku da stimulišete razgovor i diskusiju o sistemu vrednosti. Utešna vest za roditelje, istraživanja pokazuju da se povodom sistema vrednosti adolescenti i dalje više oslanjaju na mišljenja roditelja nego na mišljenje vršnjaka. Ipak stimulišite izgradnju njihovog samostalnog mišljenja i sagledavanja događaja iz različitih perspektiva.

Ponudili smo vam par saveta „za poneti“, a vi nemojte oklevati da nam pišete ili nas kontaktirate za dodatne konsultacije.