„Strah od promene“ vrlo aktuelna tema, a kako i ne bi bila, ako smo svaki dan suočeni sa nizom odluka koje treba da donosimo, mnoštvom izbora od kojih će neki manje, a neki više uticati na naš život. Odgovornost koju imamo nakon što donesemo određene odluke je ono što bismo ponekada najradije odbacili, da bismo zaustavili buru potencijalnog preispitivanja, kreiranja slika kako bi naš život izgledao da nismo baš tada, doneli tu i takvu odluku. Inspirisani nizom pitanja koja su nam postavljena na ovu temu, odlučili smo da objavimo deo pitanja i odgovora, za koje se možda baš ispostavi da vam mogu biti od pomoći u razumevanju dilema koje eventualno imate.
Obzirom da je tema strah od promene, iz ugla psihologije odakle potiče strah?
Prvenstveno bi bilo poželjno da naglasimo razliku između straha kao emocije i kompleksnog emotivnog stanja (i misaonih procesa) kada donosimo tako značajne odluke u našem životu ( kao što su promene posla, grada, okruženja itd.) i ovo stanje bismo pre mogli okarakteristi kao anksiozno stanje. Emocije su prirodne i svaka emocija ima svoju ulogu. Strah je priorodna reakcija na neposrednu opasnost ili pretnju našoj sigurnosti. Kada dobijemo signal u putem čula da smo u opasnosti naše telo se automatski priprema za reakciju borbe ili bega od opasnosti, tačnije da se zaštiti na neki način. Kada idemo sami, noću ulicom i neko iskoči ispred nas, javlja se emocija straha, srce počinje ubrzano da nam lupa, znojimo se, ubrzano dišemo i dešavaju se razne telesne promene, jer se organizam priprema za aktivnost koja bi nas zaštitila. Anksioznost je produženo stanje distresa, duže traje od osećanja straha, može biti provocirano potpuno nespecifičnim i neodređenim stimulusima, pretpostavkama ili iščekivanjem nečeg lošeg da se dogodi i dovodi do psihološke pobuđenosti i napetosti. Kompleksnije je od straha, iako procena opasanosti i ugroženosti može takođe biti okidač ovog stanja. Uključuje iracionalne strahove, zabrinutost, strepnju itd. Kao i kod svake odluke koju donosimo u životu, snosimo odgovornost za istu. Kada su nam ishodi naših odluka nepoznati, kao što jesu kod ovako velikih životnih promena, potpuno je pripadajuće da osećamo uznemirenost, strepimo od posledica i zabrinuti smo kako će se takve odluke odraziti na naš život i našu budućnost.
Strah može, ponekad, da ometa naše svakodnevno funkcionisanje, kako možemo to da prepoznamo?
Sam odgovor leži u pitanju, ukoliko vidimo ili prepoznajemo da naše svakodnevno funkcionisanje nije na onom nivou na kome bismo želeli i da često sputavamo sebe ili izbegavamo situacije jer strepimo od njih, a znamo da su one nužan korak do ostvarenja nekog našeg cilja, moguće je da se radi o tome da strah ili anksioznost ometaju naše svakodnevno funkcionisanje. Tačnije naše reakcije na te doživljaje i emocije su ono što ometa naše funkcionisanje. Kada bismo uzeli primer od malo pre, da neko iskoči noću pred nas, nakon čega mi počnemo da razmišljamo šta je sve moglo da se desi, počnemo da brinemo unapred šta će se dogoditi sledeći put kada izađemo napolje, pa samim tim prestanemo sami da izlazimo noću, a potom i danju, vrlo verovatno da sebe uvodimo u sve veću anksioznost povodom izlaženja iz kuće. Želeći da izbegnemo ovo neprijatno stanje, možemo potpuno da prestanemo da izlazimo na ulicu i na takav način značajno ograničino naše svakodnevno funkcionisanje. Blaži primer, ali ne i nebitan, jeste ukoliko želite da promenite posao, imate priliku i zakazan razgovor, ali ne odete jer se zastrašite i obeshrabrite idejama: “Šta ako ispadnem nekompetentan? Šta ako imaju užasan kolektiv? Šta ako su radni uslovi lošiji? Ispašću glup/a.”
Mnogi ljudi usled “straha od nepoznatog” propuštaju važne prilike u životu. Kako da razlikujemo nerealni strah i paniku i razgraničimo ih od realne pretnje?
Razgraničavanje ovakvih stanja svakako nije jednostavno, ali ako razne prepreke (u ovom slučaju strepnja/strah) 
koje stoje na putu ostvarivanja našeg cilja stavimo u racionalan okvir i sagledamo dugoročniju perspektivu, verovatno ćemo dobiti jasniju sliku, koliko nam je taj strah ili strepnja u datom trenutku od koristi i hoćemo li dozvoliti da nas ometa na putu do dugoročnog cilja. Jednostavnije bismo mogli to da sagledamo na primeru, ukoliko treba da držimo stručni govor pred kolektivom čije nam je mišljenje značajno i taj govor nas dugoročno dovodi do ostaverenja nekih naših ciljeva. Mogući su različiti ishodi, ali sagledajmo ova dva: da odlučimo da kratkoročno izbegnemo tu nelagodu i ne održimo ili otkažemo govor, time stanemo sebi na put u ostvarivanju željenog cilja, ali doživimo kratkoročno olakšanje. Drugi ishod je da se izložimo intenzivnoj nelagodi (ukoliko su nam javni govori zastrašujući), ali da dugoročno idemo ka ostavrenju naših ciljeva.
Da li možemo da se borimo sa strahom ili je poželjno da ga samo kontrolišemo? Na koji način?
Verovatno bi i sama borba sa strahom bila neki način ili pokušaj da ga kontrolišemo. Idealno bi bilo kada bismo imali dugme na koje bismo mogli da isključimo ili uključimo razne neprijatne doživljaje i emocije, ali nemamo. Umesto toga, konstruktivnije nam je ukoliko “saslušamo” sve te emocije i doživljaje, uvažimo šta je to što nam signaliziraju i na neki način sarađujemo sa njima ili funkcionišemo uprkos njima. Razni su pristupi u praksi kada je u pitanju tretiranje ovakvih psiholoških i emotivnih doživljaja, jedan od uspešnih pristupa je svakako postepeno izlaganje (u retkim situacijama intenzivno, takozvano preplavljivanje) stimulusima ili situacijama koje nam izazivaju nelagodu/ strah/ anksioznost. Ako neko ima socijalnu anksioznost, vrlo verovatno da će deo tretmana, uključivati i postepeno izlaganje društvenim događajima, naravno sve u dogovoru koji nastaje između klijenta i terapeuta. Cilj i svrha ovakvih intervencija je postepeno smanjivanje nivoa anksioznosti povodom ovakvih događaja, promena perspektive, kao i postizanje željenog nivoa funkcionalnosti u ovakvim situacijama uprkos eventualnoj anksioznosti.
Nastavak sledi…