Kada je 1952. godine Hans Ajzenk, psiholog poznat po svom radu u oblastima ličnosti, inteligencije i genetike, rešio da objavi prvi članak, a zatim i knjigu u kojima će izraziti svu svoju netrpeljivost prema psihoanalizi, ni slutio nije da će njegovi pristrasni stavovi pokrenuti celu oblast, a on biti zapamćen kao neko ko je hteo da nas prevari. Ajzenk sprovodi meta-analitičku studiju publikovanu u okviru članka “Efekti psihoterapije: evaluacija” u kojoj na 19 studija efikasnosti tretmana i na preko 7000 ispitanika, pokušava da da odgovor na pitanje o efikasnosti psihoanalitičkog i eklektičkih tretmana. On to čini tako što je upoređivao tok promene i krajnji ishod tretmana, kod osoba koje su išle na psihoanalitički tretman i onih koje su se zbog svojih psihičkih poteškoća obratile lekaru opšte prakse. Nakon sprovedene analize Ajzenk tvrdi da njegova studija ne uspeva da dokaže efikasnost ni frojdovske, ni bilo koje druge terapije neurotičnih pacijenata, da njegovi rezultati pokazuju da će se dve trećine tih pacijenata oporaviti u roku od dve godine, sa ili bez psihoterapijske pomoći, te da “psihoanalitičari treba da prihvate činjenicu da je njihov subjektivni osećaj o efikasnosti tretmana samo osećaj, i da nema veze sa objektivnim činjenicama”. Ajzenk se ne zaustavlja na ovoj interpretaciji, već navodi da psihoanaliza ne samo da nije efikasna, već može da bude i štetna, budući da samo 44% psihoanalitičkih pacijenata pokazuje napredak u petogodišnjem periodu praćenja, dok su oni koji su samo otišli kod lekara opšte prakse napredovali u 72% slučajeva. Međutim, budući da je Ajzenk koristio već objavljene studije, i da je lako bilo doći do podataka iz tih studija, Bergin i Lambert su vrlo brzo obradili iste podatke i pokazali da Ajzenkovi zaključci nemaju baš puno veze sa stvarnim rezultatima. Iako je vrlo brzo pokazano da je Ajzenk varao, njegovo istraživanje je pokrenulo celu lavinu istraživanja u oblasti psihoterapije, koja su bila usmerena na to da provere da li je psihoterapija efikasna.

Desetak godina posle objavljivanja Ajzenkove studije Hans Herman Strup, psihoanalitičar koji je bio jedan od pionira u oblasti istraživanja psihoterapije, objavljuje rad “Problem ishoda u psihoterapiji”, u kojem tvrdi ne samo to da su Ajzenkovi rezultati bili fabrikovani, već i da je metodologija koju je on koristio bila neadekvatna, za šta nudi preporuke koje bi omogućile efikasno istraživanje psihoterapije. Izgleda da je Ajzenku mnogo lakše pala optužba da je hteo da nas prevari, nego da je metodološki nekompetentan, te objavljuje reakciju na ovaj rad tvrdeći da su Strupovi komentari “irelevantni, nesposobni i nematerijalni”. Umesto da žalite što niste objavljivali u periodu koji je dozvoljavao ovakav rečnik u naučnim časopisima, možete na internetu da čitate debatu poznatu kao Ajzenk-Strup debata, u kojoj ni Strup Ajzenku nije ostao dužan.

Od Ajzenkovog istraživanja je prošlo skoro 70 godina i do sada je objavljeno preko milion radova koji se bave efikasnošću različitih oblika psihoterapijskih tretmana. Ono što se nakon 70 godina zna jeste da je psihoterapija efikasna i da postoji paradoks ekvivalencije, odnosno da meta-analitičke studije pokazuju da su sve psihoterapijske škole jednako efikasne. Međutim, istraživanja u psihoterapiji nisu puno odmakla od toga. Prema rečima Brusa Vampolda, debata između dva Hansa je bila veoma važna za period u kom se ona vodila i predstavlja logičan prvi korak na početku razvoja neke oblasti. Međutim, on tvrdi da je ta debata pogodovala razvoju pozicije u kojoj psihoanaliza treba da se brani, u poređenju sa svim ostalim psihoterapijskim školama, iako Ajzenk koji je bio simpatizer bihejviorizma, nije čak ni testirao efikasnost bihejviorizam. Ipak, prema Vampoldu, ono najgore što je ova debata učinila psihoterapiji, jeste da je uvela to da istraživači određuju šta je napredak u terapiji, a da se pacijenti ništa ne pitaju o tome. Da su nam Ajzenk i Strup ostavili prostora da se složimo sa Vampoldom, vidimo iz toga da što su se tokom šesdesetih godina prošlog veka i Strup i Ajzenk zalagali za to da je napredak u tretmanu homoseksualaca, prilagođavanje homoseksualaca na njihovu ideju o tome šta je “normalno” ponašanje.