PITALI STE:

Imam 22 godine i imam problem sa samopouzdanjem. Nesigurna sam i često imam utisak da ono što imam da kažem nije toliko bitno. Imam puno prijatelja, divnu porodicu, momka, sve što bi me činilo srećnom, ali opet se plašim osude drugih i tuđeg mišljenja o meni. Previše sam kritična prema sebi. Verujem da to potiče od problema koje sam imala u srednjoj školi, kada me je nekoliko najbližih ljudi razočaralo, povukla sam se u sebe i patila. Trudila sam se da se oporavim, posvetila sam se knjigama što mi je mnogo pomoglo. Trudila sam se da promenim način razmišljanja, međutim, često doživljavam sebe kao manje vrednu. Znam da je to pogrešno, ali jače je od mene. Ponekad osećam mržnju prema sebi, a ne bih želela to da osećam jer mnoge stvari ne zavise od mene i nisam bezvredna ako nešto ne uradim kako treba. Ubeđujem sebe u to, ali mi je teško da se nosim sa tim.

ODGOVORILI SMO:

Na osnovu vašeg pitanja, kao osnovni problem bih definisala to što vi ljudsku potrebu da budete važni i prihvaćeni zadovoljavate na nefunkcionalan način tako što se trudite da zadovoljite druge i konstantno ulažete napore da dostignete nadljudsko savršenstvo, kako u svojim, tako i u očima drugih.
Dok smo deca, roditelji i važne odrasle osobe nas tokom vaspitanja uslovljavaju na različite načine kako bi postigli promenu u našem ponašanju. Sa druge strane, deca pokušavaju da zadovolje roditeljske zahteve kako bi bila prihvaćena i voljena. Problem nastane kada osoba odraste i nastavi da se trudi da zadovolji druge u nadi da će time, kao kad je bila mala, zadovoljiti svoju potrebu da bude prihvaćena ako udovolji drugima (roditeljima). Čini mi se da vi i sada u vašim odnosima sa drugim ljudima odigravate neku scenu iz detinjstva u kojoj niste bili prihvaćeni od roditelja kada bi ste izrazili npr. vaše mišljenje. Poenta je u tome da deca bez roditeljskog prihvatanja ne mogu da se normalno razvijaju i zavisni su od roditelja, pa im je zato toliko važno da zadovolje odrasle. Međutim, kada osoba odraste ona više nije u zavisnom položaju, a što onda nosi i slobodu da misli i oseća različito od drugih, i na raspolaganju joj stoji veći broj ljudi koji mogu da je prihvate i vole, čak i kada misli i oseća drugačije od njih.
Takođe, važno je da istaknem da to da li ćemo biti prihvaćeni i voljeni od drugih ne zavisi isključivo od našeg izraženog mišljenja. Naime, setite se izraženog stava vašeg momka o nečem sa čim se vi ne slažete. Sigurno postoji nešto. Da li ste ga odbacili zbog toga ili ste ipak izabrali da ga prihvatite i volite sa svim njegovim mislima? Isto važi i za vas. Ljudi vas ne vole zbog toga što ih zadovoljavate tako što mislite kao oni, što pokušavate da nešto važno i pametno smislite, vole vas i prihvataju iz svojih razloga, često bez neke direktne veze sa našim ophođenjem prema njima.
U svakom slučaju, bilo da se sami bavimo svojim psihološkim razvojem (preispitivanje, čitanje literature, podrška prijatelja) ili u saradnji sa psihologom, važno je da smo svesni da takva vrsta rada zahteva strpljenje i trud. Trud znači da smo spremni da nešto preduzmemo da bi neke svoje nedostatke menjali, a strpljenje znači da pri tome sebe ne omalovažavamo, odnosno da smo nežni prema svojim slabostima. Korisno polazno stanovište za sprovođenje psiholoških promena jeste stav prihvatanja sebe kao osobe koja ima svoje vrline, ali isto tako i svoje mane. Takvim stavom se osiguravamo da sebi nećemo postaviti nadljudski cilj, a to je da treba da budemo savršeni (niti da drugi treba da nas vide kao takve).
Kroz ovaj odgovor želim samo da vam ukažem da je potreba za (samo)prihvatanjem i voljenjem sebe i drugih zdrava ljudska potreba, koju ćete funkcionalnije zadovoljiti kroz prihvatanje svojih vrlina, mana i nesavršenosti i kroz davanje otvorene dozvole sebi i drugima da vas prihvate i vole kao nesavršeno ljudsko biće.