​Kada bismo anketirali ljude i pitali ih „Šta je smisao života?“, verovatno bi najveći broj njih odgovorio da su to deca ili bi izrazili potrebu da jednoga dana osnuju svoju porodicu i imaju decu. Ovakav odgovor je veoma intuitivan i ni malo ne čudi – kroz prizmu mnogih psiholoških teorija i modela dobijanje deteta se može povezati sa zadovoljenjem mnogih psiholoških i razvojnih potreba i ciljeva, na primer za pripadanjem, samoaktualizacijom i sl.

​Koliko god da intuiutivno zvuči, činjenica je da empirijski nalazi ne potkrepljuju sasvim viđenje da je dobijanje deteta značajan izvor zadovoljstva i subjektivnog blagostanja roditelja. Šta više, u istraživanjima se dobijaju nalazi koji ukazuju da ljudi koji imaju decu imaju niže subjektivno blagostanje i zadovoljstvo životom od ljudi koji nemaju decu. Čak i kada se ne porede ove dve grupe ispitanika, već samo osobe pre i nakon dobijanja deteta, uočava se pad u nivou zadovoljstva nakom što dođu deca (Jovanović, 2016). O tome da li su ovakvi nalazi rezultat nekih metodoloških propusta bi se moglo diskutovati, ali u ovom tekstu će biti reči o tome zbog čega bi dolazak bebe mogao biti povezan sa padom u subjektivnom blagostanju i zadovoljstvu životom.

​Prvo, veoma važna stavka jesu očekivanja. Roditelji očekuju da uživaju u svakom trenutku sa svojom bebom, da je beba nasmejana, mirišljava i saradljiva. Ipak, u realnosti stvari mogu biti prilično naporne. San roditelja je depriviran, menjaju se dosadašnje rutine i (sasvim opravdano) potrebe bebe postaju prioritetne, pa neke roditeljske potrebe, poput onih najbazičnijih za snom i odmorom, „padaju“ u drugi plan ako nisu u usaglašenosti sa dečijom aktuelnom potrebom. Na primer, ponekad je jako teško umiriti bebu, roditeljima je potrebno neko vreme da nauče koji plač znači „gladan sam“, koji znači „umokrio sam se“, a koji „želim da ti budem u naručju, uzmi me“. Važno je da ne budete strogi prema sebi i da nemate očekivanje da treba da budete „savršeni“. 

Važan izazov jeste i privikavanje na novonastale uloge. Pored partnerskih, dolaskom bebe dolazi nova, veoma izazovna uloga – a to je da ste sada i roditelji. Koroditeljski odnos treba izgraditi, a važno je da se načelno usaglasite oko važnih vaspitnih i praktičnih stvari vezano za podizanje deteta, s obzirom da na ovom polju može doći do konflikta i važnih mimoilaženja u stavovima. Partnerima ostaje manje vremena za sebe i za zadovoljenje svojih potreba, i onih zajedničkih, a i ličnih jer se veliki deo vremena struktiurira oko brige o deci.

Kako su istaknuti svi izazovi, važno je da se naglasi da izazov istovremeno znači i šansa! Šansa da, pre svega, dodatno učvstite i izgradite još kvalitetnije relacije, obogatite život novim i kompleksnijim ulogama i budete zadovoljniji sobom i životom, generalno. Deca jesu važan izvor zadovoljstva, ostvarenje u ovoj ulozi nosi sa sobom mnogo benefita, a gore pomenute izazove možete „u hodu“ i na vama prihvatljiv način savladavati i prevazilaziti. Na primer, korisno je da se kao partneri dogovarate oko raspodele obaveza vezano za dete i da težite da se oboje ravnopravno uključite. Razvijajte svoje kapacitet da saslušate drugu stranu i tražite zajednička rešenja za suprostavljene stavove. Zapamtite da pored toga što ste roditelji, i dalje imate svoj partnerski odnos koji treba da negujete – nađite vreme za vas, uživajte u nekim rutinama koje ste imali pre dolaska bebe i sl. Kada stvari postanu naporne, zovite u pomoć ljude iz svog okruženja – sigurno će bake, deke, kumovi, tetke vrlo rado „priskočiti u pomoć“.

Ovaj tekst je napisan u sklopu projekta „Pitajte psihologe: Mitovi i istane o mentalnom zdravlju“ koji je podržala Gradska uprava za zdravstvo grada Novog Sada.

Reference

Jovanović, V. (2016). Psihologija subjektivnog blagostanja. Novi Sad: Filozofski fakultet