“Jaki ljudi” postoje samo u našim glavama. Ovo tvrdim ovako smelo i javno, jer ne postoji definicija jakog čoveka. Ideja o jakom čoveku je subjektivna, izgrađena u kontekstu našeg odrastanja, kulture i društva.

Za neke od nas jaka osoba je fizički jaka, za neke je to osoba koja može da se odupre iskušenjima, neki čvrsto veruju da je to osoba koja stoički podnosi sve nedaće, ne ispoljava emocije i svoje probleme rešava sama. Pitajte ljude oko sebe, šta za njih znači jaka osoba i ne podrazumevajte, možete se iznenaditi kada shvatite da ste sa sebi dragim osobama uporno pričali na „stranom jeziku“.

Odgovor koji je mala verovatnoća da ćete dobiti je: „Jaka i hrabra osoba je osoba koja je ranjiva, koja sebi dozvoljava da oseća, koja uprkos stigmi i neprijatnosti traži bilo stručnu pomoć, bilo pomoć okoline.“

Upravo zato što smo zarobljeni idejom i mitom jakog čoveka, veliki broj nas pati u samoći i tišini, neretko prezire sebe, jer proživljava nešto „što ne bi smelo i trebalo“. Najveći broj klijenata sa kojim se moje kolege i ja susrećemo, a po mom iskustvu i prijatelja i poznanika se bori da o sebi održi sliku jake osobe, koja je iz ugla psihologije dramatično drugačija od one koju ljudi najčešće imaju.

Stoicizam, emotivna neekspresivnost i pokeraška facijalna ekspresija, nisu oličenje emotivno stabilne i snažne osobe (ovo ne znači ni da su to pokazatelji emotivno nestabilne ili „slabe“ osobe, crno-belo nisu opcije pri razumevanju ljudi). 

Emotivna stabilnost se odnosi na sposobnost osobe da se adaptira na nedaće i u doglednom periodu se oporavi od njih. Ne postoji jedna „ispravna“ trenutna reakcija na situaciju koja predstavlja okidač da bismo rekli da je neka osoba jaka, svaka reakcija koja nije destruktivna ili autodestruktivna je prihvatljiva. To znači da je potpuno u redu da zaplačete ukoliko vas je neka situacija pogodila, kao što je jednako u redu da oćutite i ne odreagujete momentalno, a da su mnogo značajniji dalji procesi u prilagođavanju na novonastalu situaciju.

Emotivno snažni i stablini ljudi su ranjivi, potrebna je velika hrabrost suočiti se sa onim što mislimo i osećamo, biti u redu sa privremenim ili konačnim porazom i odbijanjem. Potrebna je velika hrabrost za prihvatanjem sebe sa raznim nesavršenim mislima i postupcima. Odlika naših snaga leži u tome da se ne obeshrabrimo potpuno neuspesima i razočarenjima.

Emotivna snaga, znači da se adaptiramo na promene, na događaje u našem životu i  ne mora da postoji recept, niti rok od jedan dan, nedelju dana ili mesec dana, koliko nam je neopodno za to. 

Prepoznati lične potrebe i izraziti ih uz rizik da ne budu zadovoljene i ne naiđu na odobravanje, takođe je odlika emotivne snage. Ovo uključuje i potrebu za podrškom i pomoći. Prihvatanje grešaka i kritika kao prostor za lični rast, sposobnost da se stvari stave u dugoročnu perspektivu je nešto što nas takođe uči kako da postanemo i ostanemo emotivno snažni. 

I da, spomenula sam učenje… Obzirom da se ova „mentalna snaga“ uči, psiholozi i vaša okolina mogu da vam pomognu u tome da postanete i ostanete „jake osobe“.