Koliko puta ste čuli izjave poput: „Umreću sam!“, „Moj život nema nikakvog smisla…“, „Ma to što sam završila fakultet i nije neki veliki uspeh, danas gotovo svi imaju fakultet.“, itd.? Verovatno ste neke od ovih izjava ili slične njima i sami rekli, u određenim periodima života. Zapravo, sve pobrojane izjave spadaju u tzv. kognitivne distorzije. U pitanju su izvesne greške u tumačenju i obradi realnosti koji najčešće dovode do negativnih i pogrešnih zaključaka. Zašto su onda ljudi skloni da ih (često) primenjuju u svom svakodnevnom životu? Odgovor je prilično jednostavan: ljudi ne opažaju realnost objektivno. Sve informacije, doživljaje i situacije puštaju kroz svoj „filter“ i daju svoj lični pečat, kako u biranju, tako i u njihovoj obradi i tumačenju.. Neretko uverenja (da bi nešto trebalo ili moralo da bude na baš određeni način) i emocije „boje“ naše zaključke, a tada postoji velika verovatnoća da objektivnu percepciju „iskrivimo“ u određenom smeru.

Zašto su gore pobrojane izjave pogrešne? Ako ih opet pročtate videćete da je svaka od njih suviše uopštena, nefleksibilna, konačna. Teoretičari i praktičari su prepoznali veći broj kognitivnih distorzija koje se mogu svrstati pod određene tipove, a dalje u tekstu biće navedene neke od njih.

Zamislite sledeću situaciju: želite da idete na kafu sa prijateljem, međutim on otkazuje druženje. Šta mislite povodom toga? Ukoliko zaključci idu npr. u pravcu „Eto, znala sam! Pošto neće sa mnom na kafu, njemu naše prijateljstvo uopšte ne znači …“. Izjava ovog tipa ni za koga nije konstruktivna, te može voditi ka većim nesporazumima i konfliktima. Ova forma pogrešnog zaključivanja se zove skakanje na zaključak. Bez dovoljno „dokaza“ i „logičnih stepenika“ u zaključivanju, osoba odmah skače na zaključak koji je konačan i najčešće nepovoljan za nju i/ili druge. Osim što može da primeni na interpersonalne relacije, ovaj „skok“ u zaključivanju se vrlo lako može usmeriti i ka sebi. Zamislite da ste imali neki rok za izvršenje određene obaveze, međutim da niste stigli da izvršite zadatak u zadatom roku. Tada možete sebi reći nešto poput „Nisam stigla da odradim taj posao, a to znači da sam nesposobna!“. Ovakvi zaključci najčešće dovode do nezdravih negativnih emocija i pasiviziraju osobu.

Da li Vam se ikada desilo da uđete u prostoriju punu ljudi i pomislite nešto poput „Baš su sad stali sa pričom, ma sigurno su pričali o meni!“? Ovaj vid greške se naziva personalizacija, a podrazumeva grešku u kojoj na osnovu šturih premisa osoba donosi zaključak da je glavni akter priče/situacije. Na primer, ukoliko često u društvu imate osećaj da se baš o Vama priča, a iza Vaših leđa, ili pak ukoliko kad prolazite ulicom čujete smeh nepoznatih ljudi pomislite da se baš Vama smeju, iako za to nema nekog posebnog povoda, vrlo verovatno koristite ovaj tip kognitivne distorzije. Možda će ovakvi zaključci nekad zaista biti potkrepljeni u realnosti, ali personalizacija se smatra kognitivnom distorzijom jer  u suštini predstavlja iskrivljenje u percepciji: dok se ne proveri sa drugima ne može se sa sigurnošću znati da li su drugi zaista pričali o Vama, da li su se baš Vama smejali i sl.

Fokusiranje na negativno i zanemarivanje pozitivnog je vid kognitivne distorzije u kojem je osoba sklona da se u svakodnevnim životnim situacijama fokusira na negativne i zanemari pozitivne aspekte situacije. Ukoliko često diskreditujete svoja postignuća (npr. „Ma nije to ništa, to bi valjda svaka osoba znala.“) i preuveličavate svoje greške (npr. „Stvarno sam glup, kako sam mogao to sebi da dozvolim, to se drugima ne bi desilo…“), verovatno primenjujete ovaj tip kognitivne distorzije. Važno je  spomenuti da svi ljudi prave greške – to je sasvim prirodno i u redu, ipak smo „samo ljudi“. Međutim, ukoliko osoba nije u stanju da prepozna svoje kvalitete i posebnosti, a akcenat stavlja isključivo na mane (bile one realno ili nerealno percipirane) velika je verovatnoća da će samopouzanje i subjektivno blagostanje te osobe biti niski, te da će biti nezadovoljnija kvalitetom svog života uopšte.

Verovatno u svom iskustvu imate situacije u kojima ste donosili zaključke o drugim ljudima i situacijama naknadno, bez provere i bez razmene reči, odnosno da ste se koristili čitanjem tuđih misli. Recimo da su izašli rezultati ispita i vidite da ste pali, pa tada možete da kažete npr. „Užas, sada će profesor misliti da sam nesposobnjaković!“. Može se desiti da se neko od „čitanja tuđih misli“ ispostavi kao tačno, međutim pogrešno je verovati da bilo ko ima tu sposobnost i da je u tome nepogrešiv. Verovatnije je da će zaključak o tome šta neko misli ustvari biti projekcija naših misli, strahova, očekivanja, a ne tačan zaključak o tome šta je neka osoba zaista mislila. Važno je znati da postoji bezbroj alternativa šta je određena osoba mogla da pomisli u nekoj situaciji, a jedini način da se to sazna jeste da se toj osobi direktno postavi pitanje, pod uslovom da osoba želi da odgovori na postavljeno pitanje.

Preterana generalizacija ili preterano uopštavanja je tip greške koji se odnosi na „sve ili ništa“ tip zaključivanja: na primer, kada osoba nakon nekog gubitka zaključi „Ništa više nema smisla, sve je gotovo.“. Dakle, u pitanju su izjave koje su preterane, grandiozne, konačne i kao takve najčešće vode do snažnih emocionalnih reakcija, što bi moglo biti veoma destruktivno po osobu. Podtip ove kognitivne distorzije je tzv. proricanje sudbine. Za ovu grešku je tipično to što se preterane generalizacije koriste za donošenje zaključaka o budućnosti osobe. Tako na primer osoba koja je izašla iz emotivne veze može doneti zaključak: „Nikad me niko neće voleti, ostaću zauvek sama.“ i sl. Ovakva predviđanja i gatanja mogu dovesti do pasivizacije, te najčešće nisu konstruktivne i ne podstiču osobu da bude proaktivna.

 „Besan sam, znači ti si jako zabrljao!“, zvuči Vam poznato? Ovaj tip greške se zove emocionalno rezonovanje, a podazumeva tendenciju da se zaključci donose usled preteranog davanja značaja sopstvenim osećanjima. Nažalost, velik broj sukoba i nesporazuma mogu da se „zahvale“ ovoj tendenciji u ljudskom mišljenju! Kada se određena (najčešće neprijatna) emocija javi, osoba je shvati i objasni nekom situacijom ili je pripiše akcijama druge osobe, te zapravo delegira svoju odgovornost na druge ljude i/ili situacije (npr. „Tužna sam, znači opet nisi nešto dobro uradio.“, „Osećam se jadno, znači ja sam nemoćna“ i sl.). Dakle, važno je znati da su naše emocije vrlo subjektivne i spadaju pod naš domen odgovornosti, te da ne možemo povlačiti znak jednakosti između njih i spoljnih događaja i/ili akcija drugih osoba, niti govoriti o kauzaciji tipa „Ti si kiv/Okolnosti su krive što se ovako osećam.“.

U tekstu su pomenute i opisane samo neke od najtipičnijih kognitivnih distorzija. Svi ljudi su (u manjoj ili većoj meri) skloni da se služe ovim „prečicama“ u zaključivanju, to je sasvim prirodno i očekivano. Pretpostavka je da kada dođe do uvida koje kognutivne distorzije koristi, osoba ima veću kontrolu nad njima. Tada, na primer, osoba može da sebe „stopira“ kada prepozna da razmišlja u pravcu koji odgovara određenoj kognitivnoj distorziji. To je, između ostalog, bio cilj ovog teksta: da se čitalac podstakne na samoistraživanje, pre svega kroz dolaženje do uvida koje kognitivne distorzije primenjuje u svakodnevnom životu, te da uvid primeni u svakodnevnici sa ciljem poboljšanja kvaliteta života. Srećno!