Bobby Duffy, profesor javnih politika i nekadašnji direktor Ipsos Instituta za društvena istraživanja je prošle godine objavio knjigu “The Perils of Perception: Why We’re Wrong About Nearly Everything”. U knjizi se poziva na istraživanje koje je Ipsos sproveo u 37 zemalja širom sveta, među kojima je i Srbija, baveći se pogreškama u percepciji koje pravimo u skoro svim oblastima funkcionisanja. Tako autor pokazuje kako u gotovo svim ispitanim zemljama ljudi prave greške u proceni broja migranata, prosečnom broju seksualnih partnera, procentu ljudi obolelih od dijabetesa, stepenu sreće, proceni troškova potrebnih za odgajanje deteta, procentu maloletničkih trudnoća i predviđanju rezultata predsedničkih izbora. Dakle, gotovo u svemu što je važno! U slučaju nekih pitanja preterujemo, u slučaju drugih minimizujemo, ali izgleda da ljudi pogrešno percipiraju, po pravilu u istom smeru.

U Ipsosovom istraživanju jedno od pitanja se ticalo toga na koji način ljudi u različitim zemljama procenjuju procenat gojaznih. Zaključak je bio sledeći – u 30 od 33 zemlje ispitanici su potcenjivali broj gojaznih, Kinezi su bili precizni, a u Indiji i Japanu su precenili broj gojaznih. U Saudijskoj Arabiji je procenat gojaznih najviši – čak 71% stanovništva, međutim stanovnici Saudijske Arabije veruju da je samo 28% stanovnika njihove zemlje gojazno. Mi smo izgleda među preciznijima, potcenili smo broj gojaznih samo za 11%. Međutim, ukoliko postavite zadatak ispitanicima da odrede procenat osoba obolelih od dijabetesa u njihovoj zemlji, oni će preceniti taj broj i to će se desiti u svim ispitanim zemljama, bez izuzetaka. Na Filipinima misle da 45% Filipinaca ima dijabetes, dok ga ima svega 7%, dok u Srbiji procenjujemo da 32% stanovništva ima dijabetes, iako ga ima svega 10% ljudi. Najveću preciznost pokazuju Norvežani, ali i oni preteruju za 11%.

Ogromne razlike se javljaju i ako ljude pitate da procene koliko su oni srećni i kako procenjuju nivo sreće u zemlji u kojoj žive. U istraživanju koje je sprovela Svetska baza vrednosti (WVS) u 32 zemlje, ispitanici su pitani da procene koliko su srećni, uzimajući u obzir sve uslove života u kojima žive, a zatim i da procene koliko su ljudi u njihovoj zemlji srećni. Bez izuzetka, u svim zemljama je procenat srećnih bio daleko manji ukoliko su ispitanici procenjivali sreću drugih ljudi u svojoj zemlji. Ukoliko ispitanike u Južnoj Koreji upitate da procene vlastiti nivo sreće, dobiće se da će 90% njih zaokružiti da je gotovo uvek ili često srećno, međutim kada ih pitate da procene koliko je ljudi u Južnoj Koreji često ili gotovo uvek srećno, dobijeni procenat je svega 24%. Kada su pitali ljude u Srbiji da procene vlastiti nivo sreće 77% njih je izveštavalo o tome da su (gotovo uvek ili često) srećni, dok bi taj odgovor dali za samo 34% stanovnika Srbije. Izgleda da se oslanjamo na različite kriterijume kada procenjujemo našu sreću i sreću ljudi oko nas.

Jedno od mogućih objašnjanja ovog jaza je to što ljudi imaju tendenciju da budu pristrasni u smeru koji im omogućava da se osećaju superiorno (eng. Illusory superiority bias). Dosadašnja istraživanja su pokazala da mi imamo tendenciju da procenjujemo sebe boljim od drugih ljudi (i od proseka) kada su u pitanju pozitivna svojstva, poput zadovoljstva brakom, liderskih veština, inteligencije i popularnosti. Za one koji danas izlaze na ulicu, važna je i informacija da osam od deset vozača veruje da voze bolje od proseka. Da stvar bude još gora, kada su u Ipsosovom istraživanju pitali jednu grupu ljudi da procene koja je verovatnoća da će u narednoj godini učestvovati u nekoj saobraćajnoj nezgodi, 40% njih je toj mogućnosti davalo minimalnu šansu, dok je samo 24% izabralo tu opciju, kada je to pitanje postavljeno za druge ljude. Izgleda da verujemo, da su manje šanse da se nama tako nešto desi.

Osim što sebe procenjujemo kao pažljivije, lepše i pametnije, skloni smo i davanju socijalno poželjnih odgovora. U dosadašnjim studijama je registrovano da 30-70% ispitanika koji su bili pozitivni na kokain tvrde da nisu uzimali droge u poslednje vreme. Takođe, u dosadašnjim istraživanjima je dobijeno da oko 20% ispitanika napiše da je glasalo i kad nije izašlo na izbore. Imamo tendenciju da ulepšavamo sliku o sebi, čak i kada to činimo popunjavajući anonimnu anketu, koju niko neće čitati.

Razlozi za naše iskrivljene percepcije su brojni i nisu samo do nas, ipak važno je znati da grešimo i da nismo usamljeni u tome.