Mama i sin i ovog 31. decembra seckaju šargarepu i krompir, dok tata pokazuje ćerci kako se pravi domaći majonez kako bi začinili rusku salatu. Sa TV-a dopire poznata buka koju proizvodi Kevin dok se sam u kući obračunava sa provalnicima. Pre toga su zajedno kitili jelku i smejali se starim fotografijama nađenim u kutiji sa ukrasima i komentarisali kako bi bilo zabavno da se i danas isto obuku i zauzmu identičnu pozu na fotografiji. To brzo moraju da jave tetki kako bi se i ona isto obukla, aIi već je krenula ka njima. Nema veze, oprošteno joj je jer je ponela njen specijalitet za desert.

Pre nego što bljucnete od patetike prethodne scene, priznajte da bi ste rado učestvovali u ovakvom ritualu. Osim možda ukoliko ste buntovni adolescent. Onda možda ruska salata nije dovoljno cool, ili je užasan smor kititi jelku sa roditeljima ili je nepodnošljivo slaviti novu godinu u svetu nemaštine i nepravde u kome živimo…

Možda se poneki roditelj ili adolescent neće složiti, ali porodični rituali u vreme adolescencije nisu nužno niti nemoguća misija, niti gubljenje vremena. Naprotiv, oni mogu biti korisni za dobro psihološko funkcionisanje, kao i prilika za pokretanje kreativnosti u smišljanju aktivnosti u kojima će svi članovi porodice (ponovo) uživati. Iako se čini da se promene upražnjavanja određenih rituala dešavaju spontano kako dete raste (jer većina roditelja logično ne insistira na čitanju bajke pred spavanje adolescentima iako su kao deca u tome uživali), ponekad je potrebno uložiti dodatno promišljanje ili eksperimentisanje dok se ne nađe neko novo zajedničko interesovanje ili aktivnost. Ponekad može biti prilično izazovno adolescenta uključiti u porodične rituale, ali se strpljenje i slušanje potreba i interesovanja deteta često isplati. A isplati se zato što učešće u porodičnim ritualima može da doprinese osnaživanju doživljaja pripadnosti, izgradnji identiteta i bliskosti između članova porodice, takođe ono može biti dobar način da porodica neguje i prenosi vrednosti koje smatra važnim. U jednom istraživanju je pokazano da je učešće u porodičnim ritualima tokom adolescencije pozitivno doprinelo doživljaju blagostanja kod ovih mladih osoba i tokom njihovog ranog odraslog perioda života. Ovo se odnosi na rituale koje su mladi doživljavali kao smislene, važne ili prijatne, bilo da su u pitanju svakodnevne navike (kao što su zajednički ručak, odlazak u šoping i sl.) ili običaji vezani za neke posebne datume, praznike i sl. Porodični rituali po ovom istraživanju imaju važnu ulogu i u regulaciji emocija, s obzirom da doprinose doživljaju predvidivosti, odnosno stabilosti kod članova porodice.

Iako se porodični rituali pokazuju kao višetruko korisni, na njima se ne mora insistirati po svaku cenu. Verovatno je svakom roditelju dobro poznato da nametanje može da izazove neželjeni efekat, odnosno da veće šanse ima forumisanje poziva na zajedničku aktivnost kao opcionog. Sasvim je uredu da se nekom članu porodice ne dopada ili ne želi da učestvuje u određenoj zajedničkoj aktivnosti. Porodična atmosfera gde je dozvoljeno nešto odbiti doprinosi poštovanju individualnosti njenih članova i šalje važnu poruku da porodično pripadanje i bliskost ne znači nužno apsolutno slaganje u svemu. Takođe, negovanje porodičnih rituala ne znači da ukućani moraju sve zajedno da rade, niti da porodična idilična atmosfera stalno treba da se postiže ili čak i forsira. Normalno je da i roditelji i adolescenti imaju potrebu da vreme provode i sa svojim prijateljima ili samostalno, odnosno da uživaju i u aktivnostima koje ne uključuju njihove ukućane.

Na kraju da ne propustimo da napomenemo da nije sve jedno kakvi porodični rituali se praktikuju, odnosno da se preporučuju aktivnosti koje uvažavaju sve članove, koje su svim članovima prijatne, interesantne ili važne. Naravno, bolje je da učestvujete u porodičnoj tradiciji pravljenja omiljene večere, nego u ritualu ponižavanja jednog od članova porodice, ali to se nadamo da ne moramo da naglašavamo. I postarajte se da ne zaboravite Kevina kod kuće ako idete na praznično putovanje.