Psihologija je mlada nauka – kao samostalna disciplina nastala je tek u XIX veku. Međutim iako mlada, pred sebe je postavila vrlo ambiciozne zadatke. Na samom početku, među stručnjacima je postignut konsenzus da psihologija treba da se bavi, između ostalog, proučavanjem mentalnih poremećaja (kako dijagnostikom, tako i lečenjem mentalnih poremećaja), ali i da treba da se pozabavi pitanjem kako i na koji način omogućiti pojedincu psihološki rast i razvoj. Ipak, na samom početku i u skladu sa kontekstom tog vremena (pre svega misli se na ratna i posleratna dešavanja) akcenat je stavljen na psihopatologiju.
Do preokreta (mada ne potpunog) dolazi odabirom istaknutog američkog psihologa, Martina Seligmana, za predsednika Američke psihološke organizacije (APA) 1998. godine. Sam Seligman ističe kako je aspekt mentalnog zdravlja nepravedno zanemaren i kako je vreme da psihologija promeni patocentričnu perspektivu. Ova promena perspektive u psihologiji zaista jeste bila opravdana i preko potrebna – za kvalitetan i ispunjen život pojedinca potrebno je više od odsustva patologije, a neki važni fenomeni poput nade, optimizma, humora i sl. nisu ni izbliza bili dovoljno proučeni. Možda upravo zbog prirode fenomena koje pozitivna psihologija izučava (optimizam, humor, subjektivno blagostanje, zadovoljstvo životom, itd), u ovoj oblasti, čini se više nego u bilo kojoj drugoj, često se dešava pogrešan pristup u njihovom izučavanju. Stručnjaci koji se ovim fenomenima bave na sistematičan način uz primenu naučnog metoda se nalaze pred velikim izazovom. Naime, nije lako parirati zavodljivim nalazima i jednostavnim savetima koje laici olako plasiraju. Upravo zbog hiperprodukcije raznih sadržaja od strane kvazi stručnjaka i njhove velike prisutnosti u medijima, stiče se utisak da se prvobitna ideja o popularizaciji pozitivne psihologije u velikoj meri zloupotrebila. Sve je više laika koji žele da profitiraju, i zbog te želje za profitom nude laka, brza i instant rešenja „kako doći do sreće“. Kod njih naučni metod „nije na ceni“, neretko uz argument da je nauka suviše kruta i nespojiva sa tako tananim fenomenima poput sreće. U ovom procesu dešava se simplifikacija života i misinterpetacija od strane laika, a opasnost leži u tome što ljudi kojima se takvi sadržaji plasiraju najčešće uzimaju nekritički i zdravo za gotovo ono što im se nudi, nevodeći računa o kompetentnosti autora tih sadržaja.
Zahvaljujući ovakvom kvazi naučnom pristupu, kao i opštoj klimi u različitim medijima na ovu temu dolazi do nečeg što bismo mogli nazvati Srećatiranijom – jer pritisak koji se vrši na pojedinca da mora da bude srećan jeste izvesna tiranija (srećom). Na primer, u medijima je sve više sadržaja koji treba da pomognu ljudima kako da smanje (ili još bolje – eliminišu) stres, kako da izbegnu konflikte, kako da ostvare harmonične međuljudske odnose i sl. Svakodnevno smo bombardovani tekstovima u kojima piše o tome šta i kako treba da radimo da bismo živeli život u apsolutnom blagostanju i stiče se utisak da su ljudi u konstantnoj potrazi za srećom. Kao što je već rečeno, ovi kvazi stručni sadržaji simplifikuju realan život, ne uzimaju u obzir kontekst, i kao najvažnije – zanemaruju važnu činjenicu: sasvim je ok ne biti (apsolutno) srećan!
Prva stvar koja se čini problematičnom u zahtevu da vodimo život isključivo ispunjen srećom, jeste to da je ljudski život veoma kompleksan. Na primer, svi ljudi u određenom periodu dožive neki gubitak – i u takvim situacijama najčešće doživljavaju tugu. Ili, ljudi ponekad percipiraju da im je naneta nepravda – tipična reakcija koja se tada javlja jeste ljutnja. Pa, čak i sam razvoj u neku ruku boli. Na primer, setite se samo perioda adolescencije i svih promena koje se tada dešavaju (i na telesnom i na psihološkom nivou), kao i važnih zadataka koji se u ovom periodu stavljaju pred svakog adolescenta (želja da budemo samostalni, a u istu ruku i potreba da budemo bliski sa roditeljima, odgovor na važnja pitanja: „Ko sam ja?“, „Koji je smisao života?“ i sl.). Ako ovom dodamo da je razvoj celoživotni proces i da svaki period nosi svoje izazove i zadatke, vidimo koliko je razvoj zahtevan za pojedinca, koliko može da bude opterećujuć i koliko teskobe može da izazove. No, sve su ovo normalne reakcije i pojave, sve one čine život i značajan su izvor iskustva! Pojedinac u ovako izazovnim zadacima i manje prijatnim situacijama ima sjajnu priliku da stavi sebe na test. Upravo takve situacije nam mogu poslužiti za učenje o nama samima, o spoznaji naših kvaliteta i snaga. Kroz izazove se stvara mogućnost da steknemo nove veštine i da postanemo svesni svojih mogućnosti i resursa za rešavanje problema. Sve to je zapravo važna i neophodna osnova za dalji psihološki rast i razvoj. Ne kaže se džabe da se „na muci poznaju junaci“ – u takvim situacijama testiramo svoje limite i ako ih prevaziđemo imamo potencijal da izađemo još jači. Neretko čujemo od ljudi kako su im neka bolna i neprijatna iskustva zapravo bila veoma značajna i kako su upravo iz njih mnogo naučili o sebi.
Čini se da se pojedinci sa bremenom Srećatiranije teško nose – jer moranje da se bude uvek srećan, a činjenica da to često (iz ma kog razloga) nismo, stvara dodatni pritisak i dodatni osećaj da smo manje vredni ili manje sposobni. Biti srećan je aposlutni „must have“ svake sezone, spram toga gradimo sliku o sebi („Ako nisam srećan, sa mnom nešto nije u redu!“), i na osnovu toga koliko sreće „emituju“ biramo ljude sa kojima ćemo stupiti u razne relacije (pa se zaista ispostavi da osobe koje nisu u dovoljnoj meri „srećne i prijatne“ izoluju iz društva, neretko ne svojom krivicom). U medijima se o tome koliko je važno biti srećan pristupa prilično ekstremno, pa se o ličnoj sreći pojedinca govori kao o „moralnoj obavezi“ i kao vrhunskom znaku altruizma. Možemo samo zamisliti koliko je naporno biti, na primer, tužan – pored događaja kojim smo se opteretili, tu je još i dodatna obaveza za nas od strane celog društva, jer jelte našom sebičnošću i ne-srećom ne vodimo računa o drugima. Čini se da ovakva perspektiva ne može biti od pomoći!
Naravno, potreba da budemo srećni, kao i potreba da vodimo ispunjen i smislen život čini se sasvim logičnom. Međutim, u svemu tome treba uzeti u obzir činjenicu da su svi ljudi različiti i da je svačija sreća različita. Još važnije, treba uzeti u obzir već spomenutu kompleksnost života. Na kraju, možda pomalo banalno ali – ukoliko bi sreća bila konstanta i stalno i jedino prisutna mi bismo se na nju adaptirali. A kako bismo je onda cenili i u njoj uživali?