„Politička korektnost je moraliziranje o osetljivosti, na uštrb istine.“

Parafrazirani Džordan Piterson

„Politička korektnost“  fraza o kojoj sve češće usputni prolaznici imaju vrlo čvrsto formirano mišljenje bez značajnijeg udubljivanja u temu. Ah taj teror i strah da ćeš reći nešto pogrešno ili možda samo ipak biti uhvaćen u predrasudi. Intenzivna borba za navodnu „slobodu govora“ iza koje leži prostor za žmurenje na sopstvenu neempatičnost, neosvešćenost i predrasude, ali i izbegavanje preuzimanja odgovornosti za iste, šta je pokreće? Možda samo ljudi usvajaju paušalne stavove onih najpopularnijih, kojima diploma ili samo medijski prostor daju legitimitet kao što je popularni Džordan Piterson i njemu slični.

Za one koji ne znaju i možda nisu primetili oko sebe tinjajući sukob, za i protiv političke korektnosti, prepoznaćete ga kada neko ima čvrst stav „danas su svi uvredljivi“, gde se automatski prebacuje odgovornost za izgovorene reči, na slabost, „pahuljičastost“ druge osobe. Za one kojima referenca o Džordanu Pitersonu nije jasna, on je profesor psihologije, koji piše popularne knjige i čiji sadržaj propagira u javnom prostoru. On je jedan od vodećih protivnika političke korektnosti, pored ovoga kod njega možete da prepoznate još mnoge druge šovinističke i mizogine ideje (primeri: „feministkinje izbegavaju da kritikuju islam zato što nesvesno čeznu za muškom dominacijom“; „čitave naučne discipline direktno uperene su protiv muškaraca“). Zvuči vam poznato možda dok ste slušali i čitali o tome „zašto su jake žene, naporne žene“, nekih naših medijski proslavljenih intelektualaca. Bez želje da skrećem u politiku, ali u želji da vam približim populaciju među kojom on ima plodno tlo je populacija takozvane „desnice“.

Usput, sećate li se kroz istoriju ko se još nije borio protiv predrasuda, stereotipnih uverenja o nacijama ili marginalizovanim grupama? Sećate li se ko je još dobio na osnovu njih i popularnost? I sećate li se do čega je takva ideologija dovodila? Ne, ne želim da mešam politiku u ovo, ali politička veza se sama nameće, a društvo se sagledava iz različitih uglova, pa i psiholoških.

Zašto ja kao psiholog pišem o ovome? Šta meni daje legitimitet, daje mi to da kažem da veliki broj intelektualaca, profesora i stručnjaka iz oblasti kojom se bavi Džordan Piterson ne deli njegove stavove, niti toksična uverenja koja propagira, ali avaj, nemaju tu popularnost. Ja biram da onima do kojih ovaj tekst dođe to i kažem.

Drugi razlog i mnogo važniji je taj što moj posao podrazumeva da se srećem sa različitim marginalizovanim grupama i generalno ljudima koji su iz nekog razloga meta diskriminacije. Ljudima kojima znači čak i ta borba kroz političku korektnost, za njihova prava ali prvenstveno prava da budu viđeni kao deo zajednice, kao jednako vredni, da ih njihov pol, seksualna pripadnost, boja kože, nacionalna pripadnost, ekonomski status, bolest, psihički problem ne čini ni malo različitim, a sigurno ne manje vrednim u bivanju čovekom (i da napisaću ovde čovekom – za mene je ta reč daleko važnija od rodne pripadnosti- za sve one koji bi da idu u ekstrem političke korektnosti ).

Možete da se suočite sa zloupotrebom ovog pojma, ekstremom, optužbama i negativnim posledicama u insistiranju na političkoj korektnosti, no većina ljudi neće reagovati na prvu i ako se ne izrazite „politički korektno“ (mene sigurno neće uvrediti niti ću reagovati ako me nazovete psihologom, niti ću učitati na prvu loptu to da se protivite rodnoj ravnopravnosti) i daleko smo od ugrožavanja slobode govora. Setite se samo da još uvek u svetu, danas možete da čujete političara koji novinarki kaže da „što se njega tiče ona može samo da klekne“. Nije problem u političkoj korektnosti, već u tome kako je zloupotrebljena.

Politička korektnost je borba za ljudskost pre svega, a ne isključivo verbalna i jezička začkoljica koju vam društvo nameće. Mali podsetnik svaka sloboda nosi odgovornost, pa tako i sloboda govora. Ja ću biti slobodna da reagujem na diskriminaciju, a vi to nazovite kako hoćete, neka bude da je to politička korektnost.