PITALI STE:

Imam sina starog 18,5 meseci. On je pametno i uglavnom dobro dete, ali kada mu nešto ne dozvolim ili kada želi da privuče pažnju on radi sve ono što mu branim. Tako se desi da me gađa teškim stvarima, da se popne na komodu i vodom polije televizor i kada ja počnem da ga kritikujem, ceo dan ce biti besan na mene i hoće čak i da me udari po licu. Trudim se da mu budem najveća podrška, kao majka, ali ponekad bivam jako razočarana. Inače voli knjige, muziku, lepo se igra dok ne počne da baca stvari. Molim vas za savet kako da se kao roditelj postavim da postanem bolji autoritet, da moje NE znači NE, a ne povod za teranje inata. Mali nije do sada bio agresivan prema drugoj deci, ali za nekoliko dana kreće u jaslice i tamo će provoditi dosta vremena pa me je strah da ne počne i tamo da baca stvari jer može nekoga da povredi.

ODGOVORILI SMO:

Kao što ste već i sami iskusili kroz odnos sa vašim detetom, roditeljstvo je kompleksna uloga koja sa sobom nosi mnogo dilema i izazova, propraćenih različitim (ne)prijatnim osećanjima. Aktuelno u vezi nekih ponašanja vašeg deteta osećate zabrinutost. Ako sam dobro razumela iz onog što ste napisali, brine vas ponašanje koje vaše dete ispoljava kada je besno i frustrirano vašim roditeljskim zahtevima.

Psihologija kaže da deca uzrasta vašeg sina otvoreno i spontano izražavaju kako svoje zadovoljstvo tako podjednako i nezadovoljstvo. Setite se samo kako se vaše dete glasno smeje kada je zadovoljno kao i kako baca stvari jer je besno. Ono što je dobra vest za vas je da se vaše dete ponaša ,,normalno“ kao i druga deca, a koja spontano i otvoreno reaguje na frustraciju, a što je i očekivano za uzrast.

Uloga roditelja u ovom ranom i osetljivom periodu je da pomogne detetu da postavi granicu između socijalno dopustljivog i neprimerenog ponašanja. Psihološka empirija i praksa ukazuju da tokom procesa socijalizacije deteta, roditelj koji je emotivno topao i pre svega dosledan i jasan u svojim vaspitnim zahtevima efikasno obavlja roditeljski zadatak ,,ukroćivanja“ detetovog ponašanja. Tokom procesa socijalizacije očekivanje da jedno NE upućeno detetu proizvede željeno ponašanje nije realno i ponekad dovodi do neprijatnih osećanja kod roditelja, te lakog odustajanja od zahteva upućenih detetu. Dvogodišnjaci su ograničenih kognitivnih kapaciteta da odmah nauče željeno ponašanje, već im je potrebno kontinuirano ponavljanje određenih zahteva, ponašanja, reči i sl. kako bi imali vremena da nauče šta mama i tata, a kasnije i ostali odrasli očekuju od njih, te da se mama i tata oko nekih zahteva ne šale već misle ozbiljno. Nije retkost da se između dece ovog uzrasta i roditelja rasplamsa prava borba u kojoj deca žele da bude po njihovom, jer na taj način određuju granicu između sebe i svojih potreba i drugih i njihovih potreba. Dečija motivisanost da sprovedu svoje namere je uredu, ali u toj borbi roditelj je odgovoran za uspostvaljanje granice u ponašanju i određivanja onog što je prihvatljivo. Dete ne treba da pobedi roditelja.

Sa besom i agresivnošću dvogodišnjaka možete izaći na kraj pre svega stvaranjem jednog bezbednog okruženja u kome dete ne može da povredi ni sebe ni druge, fizičkim sprečavanjem deteta da vas udara npr. tako što ćete ga uzeti u krilo i čvrsto držati dok se bes ne stiša, izbegavanjem da pred detetom na neprihvatljiv način izrazimo vlastitu frustraciju (deci su roditelji model za učenje kako prihvatljivih tako i neprihvatljivih obrazaca ponašanja). Sasvim je dozvoljeno da kao odrasla osoba pokažete detetu šta vas ljuti na prihvatljiv i jasan način, jer bes i frustraciju je uredu nekako izraziti. Takođe, važno je da posmatrate detetovo neprimereno ponašanje kao kapacitet da vaše dete doživi neku emociju, kao i da osvestite da dete boreći se sa vama razvija upornost u postizanju svojih ciljeva, a što je svakako pozitivno za njegov razvoj i generalno postignuće. Saradnički odnos između roditelja u pogledu vaspitanja deteta svakako je poželjan na ovom uzrastu.

Iz pitanja zaključujem da vas plaši detetov odlazak u jaslice i da tamo u besu ne povredi drugu decu. Pre svega želim da vas podsetim da ni vi, ni vaše dete, niste savršeni, i da će dete u vrtiću ispoljavati različite oblike ponašanja baš kao i druga deca. Ono što jeste dobrobit za dete i roditelje, je izgradnja saradničkog i poverljivog odnosa sa vaspitačicom. Vaspitačica je obučena da izlazi na kraj sa različitim ponašanjem, tako da je preporučljivo dileme i strahove u vezi boravka deteta u vrtiću podeliti sa njom, kao i odustati od očekivanja da će vaše dete nužno praviti probleme. Efiksanije je poljubiti ga i poželeti mu lep provod sa drugarima. Probleme ćete rešavati ako i kada se pojave. Radujte se novoj razvojnoj fazi u životu vašeg deteta.