Bliske relacije sa drugim ljudima su značajan resurs za svakog pojedinca. Mnogi istraživači i teoretičari koji u svom fokusu imaju pitanje koji su faktori ključni za mentalno zdravlje ističu upravo ovaj aspekt ljudskog funkcionisanja kao veoma bitan za subjektivno blagostanje. Po kvantitetu i kvalitetu relacija koje imamo sa drugim ljudima se međusobno razlikujemo, ali možemo pretpostaviti da je za najveći broj ljudi relacija na koju su najviše upućeni upravo partnerski odnos. O značaju ove relacije sugerišu nalazi mnogih istraživanja, pa se ispostvalja da je gubitak bračnog partnera značajan (u nekim kulturama i najveći) stresor za svaku indviduu. To se čini sasvim razumljivim iz više razloga: pre svega jer se u partnerski odnos mnogo investiramo, značajan deo vremena provodimo sa svojim partnerom, kroz život zajedno prolazimo razne krize i sl. Pored toga, iz razvojnog ugla gledano, svako životno doba za pojedinca nosi određeni zadatak, a osnovni zadatak mlađeg odraslog doba jeste uspostavljanje kvalitetne partnerske relacije. Da bismo to uspeli da ostvarimo neophodno je da izgradimo tzv. „Mi“ indetitet sa našim partnerom: on drži ljude na okupu i privrženim jedno drugom, određuje čemu stremimo i čini zajedničko viđenje kako će se u budućnosti naš odnos razvijati. Važno je naglasiti da pored „Mi“ indetiteta i dalje postoji tzv. „Ja“ indetitet i njega čine naša uverenja, preferencije, interesovanja itd, a pored njega ravnopravno postoji i „Ti“ indetitet, što bi bila partnerova uverenja, preferencije, interesovanja itd. Kako bi odnos bio potpun, veoma je značajno da sva tri indetiteta budu ravnopravno „na snazi“, treba da budemo svesni svoje ličnosti („Ja“) i da uvažavamo partnerovu ličnost („Ti“), ali da nas to ne sprečava da uspešno funkcionišemo kao par i da gradimo zajedničke ciljeve u budućnosti („Mi“). S obzirom na kompleksnost interpersonalnih odnosa, ali i važnosti koju ti odnosi imaju za svakog pojedinca, istraživači počinju da pomoću naučnog metoda ispituju partnerske relacije. U ovom tekstu bavićemo se jednom karakteristikom partnerskih odnosa, a to je ljubav – o tome kako se definiše, šta je karakteriše, i šta ljubav podrazumeva iz ugla Sternbergove Triangularne teorije ljubavi. Naravno, bitno je naglasiti da je ovo samo jedna od (danas) mnogobrojnih „teorija ljubavi“.

Pre svega, valjalo bi napraviti distinkciju između različitih tipova ljubavi. Odnosno, još na samom početku istraživanja na ovu temu primećeno je da je ljubav sadržana u različitim tipovima odnosa. Po nekim autorima, ovde bi osnovna podela bila na drugarsku ljubav i strastvenu ljubav. Drugarska ljubav podrazumeva bliskost, naklonost i izuzetnu privrženost nekoj osobi, ali bez komponente strasti. Sigurno bi mogli reći da sva naša velika prijateljstva sadrže ovu komponentu drugarske ljubavi. S druge strane, strastvena ljubav podrazumeva čežnju, fiziološku uzbuđenost i snažna osećanja prema nekoj osobi. Ovakav tip ljubavi je česta inspiracija za filmska i književna dela (Romeo i Julija, Džek i Rouz…). Tokom vremena istraživači su prepoznali da ovakav način definisanja i podele ljubavi sa sobom nosi izvesnu simplifikaciju, pa su kreirali sopstvene teorijske modele u nadi da će se ovaj nedostatak prevazići. Jedan od autora koji se zainteresovao za ovu temu jeste Sternberg, te je definisao svoju Triangularnu teoriju ljubavi. Osnovna karakteristika Triangularne teorije ljubavi jeste shvatanje autora da se ljubav može objasniti pomoću tri komponente: intimnost, strast i odluka/posvećenost. Zašto (samo) tri komponente? Po Sternbergu, više je razloga za to. Pre svega, pretpostavka je da se svi ostali aspekti ljubavi mogu svrstati u ove tri (opširnije) kategorije, te nema potrebe da ima više komponenti ljubavi jer bi time samo bespotrebno zakomplikovali stvari. Takođe, ovako definisane tri komponente su prisutne u različitim kulturama – i u Kini, i u Americi, i u Srbiji se ljubav i sva njena kompleksnost može opisati i objasniti pomoću njih. Između ostalog, prednost ovako definisane ljubavi je u tome što kombinacijom i prisustvom/odsustvom određenih komponenti dobijamo različite tipove ljubavi, a to je mnogo šire od početnog simplifikovanog shvatanja da postoje samo drugarska i strastvena ljubav.

Dakle, kako je Sternberg definisao ove tri komponente? Intimnost podrazumeva osećaj bliskosti i povezanosti sa partnerom, ona određuje emocionalnost i toplinu u odnosu koji imamo. Na primer, vrlo verovatno je komponenta intimnosti u odnosu izražena ukoliko postoji visoko poštovanje prema voljenoj osobi, oslanjanje na nju u teškim trenucima, intimna komunikacija i razumevanje prema voljenoj osobi. Strast definiše kao uzbuđenje koje doživljavate u odnosu na vašeg partnera, te ova komponenta uključuje seksualnu privlačnost. Odanost je komponenta koja se po Sternbergu sastoji iz dva aspekta, kratkoročne i dugoročne odluke, koje ne moraju nužno ići zajedno. Kratkoročna odluka je odluka da ćete da volite svog partnera, a dugoročna podrazumeva da ćete raditi na tome da odnos održite i ostanete sa svojim partnerom. Ova komponenta je važna za ljubavni odnos iz više razloga, pre svega ona nam omogućava da prevazilazimo krize u vezi i ostajemo u ljubavnom odnosu, može podstaći razvoj intimnosti i strasti, a i podrazumeva svesnu kontrolu drugih aspekata ljubavi (tj. kontrolu strasti i intimnosti). Zastupljenost pobrojanih komponenti, kao i njihova važnost za pojedinca se razlikuje tokom odrastanja, ali i kroz vremenski aspekt veze. Ako zamislimo ljubavni odnos dva partnera koji su kao mladi ušli u svoju vezu, možemo pretpostaviti da je strast bila veoma izražena u njihovom odnosu. Međutim, ako zamislimo da su ti isti mladi sada baka i deka koji slave 50 godina braka, verovatno je da komponenta strasti više nije jednakog inteziteta kao u periodu zabavljanja, ali da su intimnost, kao i odanost jači nego u prvim godinama njihovog odnosa. Važno je naglasiti da u ljubavnom odnosu ne moraju biti sadržane sve tri komponente – moguća je prisutnost samo jedne ili kombinacija dve komponente, a to nas dovodi do toga da postoje različiti tipovi ljubavi. Na primer, ukoliko posmatramo samo izolovane komponente, intimnost određuje to da li će nam se neko sviđati. Ukoliko osećamo samo strast, osećaćemo snažnu zanesenost prema nekoj osobi. Tzv. prazna ljubav se javlja ukoliko u odnosu sa drugom osobom imamo izraženu samo odanost. Kombinacijom od samo dve komponente se dobijaju sledeći tipovi ljubavi: romantična ljubav (intimnost i strast), drugarska ljubav (intimnost i odanost) i prividna ljubav (strast i odanost). Ukoliko ne postoji ni jedna od tri komponente onda nema ni ljubavi, a ukoliko su prisutne i intimnost, i strast i odanost onda govorimo o potpunoj ljubavi. Takođe, svaka od ovih komponenti ne mora biti jednakog inteziteta, te neka od njih  može biti manje ili više izražena. Ukoliko zamislimo da ove tri komponente formiraju trougao, a govorimo o intezitetu ljubavi, mali trougao bi predstavljao ljubav malog inteziteta, a veliki trogao bi predstavljao ljubav velikog inteziteta – to bi bila grafička ilustracija kako intezitet ljubavi može da varira. Ukoliko opet zamislimo trougao, jasno je da ne moraju sve njegove stranice biti jednake (jednakostranični trougao bi značio da su sve komponente jednako izražene), tj. dužina stranica može varirati (ovo bi bila grafička ilustracija za to da pojedinačne komponente mogu biti izražene u različitom intezitetu). Naravno, čovek nije izolovana jedinka i ljubav oseća u odnosu na nekoga. Ukoliko zamislimo partnerski odnos, kao i da svaki od partnera ima svoj ljubavni trougao u odnosu na svog partnera, jasno je da među njihovim ljubavnim trouglovima može biti razlike. Odnosno, naš trougao ne mora biti isti trougao kao od našeg partnera. Oni mogu biti u potpunosti neusaglašeni, ili da se ne podudaraju u velikoj meri po veličini i/ili po obliku – u tom slučaju to je veoma veliki izazov za opstanak partnerskog odnosa. Suprotno tome, sasvim je moguće da postoji perfektno ili u veliko preklapanje između trouglova partnera (po veličini i/ili po obliku), a ova usaglašenost pomaže očuvanju odnosa. Sve gore opisano ilustruje koliko je zapravo ljubav i bivanje u odnosu kompleksan fenomen koji zavisi od mnogo faktora.

Očigledno je da pitanje o tome šta je ljubav nije inspirisalo samo pesnike, pisce, velike umetnike i filozofe – ovom temom se bave i psiholozi. Korišćenjem naučnog metoda pokušavaju da daju svoj specifičan doprinos definisanju i shvatanju ljubavi. Način na koji je Sternberg pokušao da objasni (kompleksni) fenomen ljubavi ima svojih prednosti, a sasvim sigurno i nedostataka. Važno je naglasiti i da je ovo samo jedna od teorija, te da ne reprezentuje stav čitave psihološke nauke. Svakako, postojanje trenda da i psiholozi ispitaju, saznaju i definišu šta je ljubav jeste veoma važno i ima svoj teorijski i praktični doprinos. No, sasvim je sigurno da i bez jasne i precizne definicije bilo koje nauke vi imate svoju definiciju – šta je ljubav. U skladu sa tim, živite svoju definiciju ljubavi i uživajte u njoj. 🙂