Ne, ovo nije još jedan u moru tekstova koji će Vas učiti kako da budete dobri roditelji (uz suptilnu pretpostavku da to već niste). Istini za volju, biće reči o roditeljstvu, ali kroz ovu priču ćemo nastojati da  izbegnemo trenutno široko zastupljen pristup ovoj temi, koji Vam često nameće osećaj krivice i nedoraslosti ulozi roditelja. Ukoliko ste po malo iscrpljeni, neispavani, zabrinuti da grešite, a roditelj ste, ostanite sa nama u narednih nekoliko redova i uverite se da su Vaši doživljaji i osećanja potpuno očekivani i vrlo zastupljeni i kod drugih roditelja.  Slede dva česta mita koja okupiraju gotovo svakog roditelja koji je, u nameri da bude što kompetentniji roditelj, podlegao uticaju popularne teme o roditeljstvu:

Mit: Postoji samo jedan ispravan put u vaspitanju dece

U ovaj mit danas nije teško poverovati.

Pročitali ste svu relevantnu literaturu, slušali savete psihologa, vaspitača, pa i drugarice kojoj je „baš lako išlo“ vaspitavanje dece i osetili ste spremnost da primenite sve naučeno. I taman kad ste naišli na prvi izazov u vaspitanju, sva stečena znanja i veštine padoše u vodu.  Evo prve zamke da se osetimo nekompetentno kao roditelj: probali ste sve preporučene načine, ali Vaše dete i dalje neće da jede, spava, uči, izvršava svoje obaveze, posluša savet isl. Pitate se u čemu je problem?

Vaspitanje je interaktivan proces između deteta i roditelja, a često i drugih učesnika u vaspitavanju (članova šire porodice), a ne jednosmerno primenjivanje naučenih pravila od strane roditelja ka detetu. To znači da je vaspitanje razmena između dve individue, sa svojim potrebama, osobinama, pristupima i razumevanjima tih pristupa. Preuzeti gotov savet i ne prilagoditi ga potrebama i temperamentu deteta, neće rezultirati željenim ishodom. Takođe, savet koji zvuči veoma dobro, neće dati rezultate ako nije komplementaran sa pristupom koji ste do tada primenjivali u roditeljstvu i ako ga ne sprovodite dosledno.

Na svu sreću, to nije velika šteta. I da, najveći broj roditelja koji imaju dileme u vezi pristupa vaspitanju suočava se sa istim izazovima. No, umesto da brinete da ste nekompetentni, osluškujte potrebe svog deteta. Ispravnih puteva u vaspitanju je mnogo. Ako svako dečije ponašanje razumete kao zahtev za zadovoljenjem neke potrebe, umesto potrebom za pažnjom i slično, lakše ćete prepoznati koje Vam to poruke dete zapravo šalje i kako da odgovorite na njih.

Mit: Stalno srećna deca su mentalno zdrava deca

Kada posmatramo sliku deteta koja nam se plasira u medijima i na društvenim mrežama, možemo zaključiti da je poželjno da naša deca uvek budu nasmejana, raspoložena, uvek okupirana, po mogućstvu vrlo korisnim, razvojno stimulativnim aktivnostima, da broj vannastavnih aktivnosti garantuje uspeh u kasnijem životu i da su za kreiranje takve atmosfere u životu deteta odgovorni, naravno, roditelji. Ovo ne samo da nije poželjno, već potencijalno može biti i štetno za psihološki razvoj deteta.

Optimalna frustracija je između ostalog, neophodna za pripremu deteta za izlaženje na kraj sa izazovima u fazama života koje slede. Napravimo slikovitu analogiju sa vakcinacijom: kako bi prevenirali da nam određeni virus nanese trajne posledice na zdravlje i funkcionisanje ili da nam ugrozi život, mi pribegavamo vakcinaciji, odnosno izlaganju našeg organizma istom tom virusu u onim dozama u kojima naš organizam može, bez većih teškoća da ga savlada. Tako stvaramo imunitet. Kada se sledeći put naš organizam suoči sa sličnim stresorom, on ga prevlada bez ikakvih teškoća. Vrlo je slično i sa izlaganjem deteta optimalnim količinama nezadovoljstva, odnosno frustracije: one mu pomažu da razvije „psihološki imunitet“ neophodan za buduće izlaženje na kraj sa istim i sličnim psihološkim stresorima. Takođe, prihvatanje emocija, bilo da su one neprijatne ili prijatne, veoma je važan razvojni zadatak, koji nas kasnije čini emocionalno kompetentnijim bićima, sa adaptivnijim mehanizmima suočavanja sa stresom. Dakle neprijatne emocije su za dete jednako korisne kao i prijatne. Uloga roditelja je da pruži podršku u razumevanju i nošenju sa obe vrste emocija.

Dalje, vreme koje dete provodi u slobodnoj igri ili neaktivnosti, ostavalja prostor za razvoj inteligencije, kreativnosti, za istraživanje sopstvenih interesovanja, samospoznaju itd. U ovom procesu deca nikako ne dangube, jer uče kako da sama strukturiraju svoje vreme, da se zabave, a kasnije i da sama zadovoljavaju svoje potrebe, umesto da čekaju da to za njih čini emotivni partner, prijatelji ili neko drugi.

U nadi da Vas je ovaj tekst podstakao na razmišljanje, preporučujemo Vam da uživate u ulozi roditelja, uz napomenu da su deca, odnosno ljudi, prilično rezilijentna (psihološki otporna) bića, te da postoji više različitih puteva da se stigne do cilja u vaspitanju. Na Vama je samo da ne propustite njihovo odrastanje zbog preterane okupiranosti traženjem odgovora na pitanje „da li sam dobar roditelj“.

Ukoliko ste prepoznali da Vam je ova tema relevantna za rad na sebi, stručni tim Psihološkog Centra SELF Vam stoji na raspolaganju.  Uz to, preporučujemo Vam da pratite objave na našoj internet stranici, jer uskoro sledi nastavak na ovu temu…

Ovaj tekst je deo projekta „Pitajte psihologe: Mitovi i istine o mentalnom zdravlju“ koji je podržala Gradska uprava za zdravstvo, grada Novog Sada.