Gojaznost je poslednjih decenija prepoznata kao ozbiljna zdravstvena pretnja koja je i pored stalnog usložnjavanja i usavršavanja dostupnih tretmana i dalje u porastu širom sveta. U Srbiji po aktuelnim istraživanjima preko 56% odraslog stanovništva ima problem prekomerne uhranjenosti ili gojaznosti. Gojaznost sa sobom nosi rizik od potencijalnog razvoja raznih kardioloških, metaboličkih i kancerogenih oboljenja i time negativno utiče na dužinu i kvalitet života.
Za sada je zdravstvenim radnicima i istraživačima koji se bave ovom oblašću jasno da nije ni malo lako pomoći ljudima da reše problem gojaznosti, kao i da željenu promenu održe dugoročno. Jedan od razloga za to je činjenica da je za uspešnu redukciju telesne mase potrebno napraviti niz promena u ponašanju, odnosno naučiti kako trajno menjati navike koje se tiču ishrane, ali i fizičke aktivnosti, provođenja slobodnog vremena i ostalih aspekata koji mogu da imaju veze sa izborom i načinom konzumiranja hrane. S obzirom da je reč o promeni ljudskog ponašanja, logično je da su i psiholozi uključeni u osmišljavanje tretmana gojaznosti. Za sada je veliki broj istraživanja sproveden i aktuelno se sprovodi u nadi da ćemo u budućnosti imati dostupne i efikasne načine da se ljudima koji imaju problem sa gojaznošću pomogne da taj problem prevaziđu.
Međutim, osim ovog usko medicinskog i psihološkog pristupa, u poslednje vreme se sve više ističe društvena dimenzija koja prati pojavu gojaznosti, a koja je potencijalno veoma značajna u smislu da dodatno otežava situaciju u kojoj se gojazne osobe nalaze. Reč je o diskriminaciji i stigmatizaciji gojaznih osoba. Istraživanja koja se bave pručavanjem socijalnih posledica gojaznosti već dugo ukazuju na trend stigmatizacije i diskriminišućeg odnosa, kao i socijalnog isključivanja gojaznih osoba. Predrasude o gojaznim osobama se često sastoje od stavova da su u pitanju lenje i bezvoljne osobe, koje su na neki način moralno i emocionalno problematične, nepouzdane itd. S obzirom da se u javnosti gojaznost razume kao stanje koje je u potpunosti pod ličnom kontrolom, gojazne osobe se često smatraju isključivo odgovornim za nastanak i održavanje sopstvenog problema. Neretko možemo da čujemo komentare koji oslikavaju predrasudu da je mršavljenje lako, i da neuspeh u tom smislu predstavlja neadekvatnost ili slabost osobe. Primeri takvih komentara su da samo treba probušiti kašiku, da treba samo čvrsto odlučiti, da niko iz Aušvica nije izašao debeo i sl. Ovo vodi osuđivanju, etiketiranju i diskriminisanju, te do toga da gojazne osobe trpe brojne probleme u različitim domenima života. Primera radi, istraživanja nam govore o diskriminaciji koju gojazne osobe doživljavaju u školama, društvenom i partnerskom životu, na poslu, u susretu sa zdravstvenim osobljem, itd. Jasno je da ovo može da utiče obeshrabrujuće na osobe koje pokušavaju da regulišu svoju liniju. Odnosno nije retka pojava da gojazne osobe oklevaju da potraže neku vrstu stručne pomoći jer očekuju osudu ili grub odnos i nestrpljenje, ili da izbegavaju da odu u teretanu ili na bazen jer ih je stid da pokažu svoje telo u javnosti, ponovo očekujući negativne komentare, uvrede i sl.
U engleskom govornom području odomaćio se termin „fat shaming“ koji se odosi na podsmevanje gojaznim osobama, kao i paralelne reakcije jednog dela javnosti na takvu vrstu podsmevanja. Predmet javne rasprave je aktuelno i da li je poziv da se gojazne osobe tretiraju sa poštovanjem, odnosno da li je insistiranje da se prestane sa ismevanjem gojaznih zapravo deo negativne političke korektnosti. Primera radi, tradicionalno je gojaznost predmet viceva, a tema nastupa mnogih komičara karikaturalno prikazivanje gojaznih osoba. Oni svoje šale brane slobodom umetničkog izražavanja i napade na takvu vrstu humora smatraju moralnim puritanizmom, pritiskom i pozivom na cenzuru. Sa druge strane imamo pokrete i organizacije koje se zalažu za poštovanje telesnog diverziteta, a koje ukazuju na štetnost ovakvog načina govora koji u sebi sadrži podsmevanje. Oni ukazuju na to da je odnos komičara o ovoj temi samo prenaglašen odraz onoga kako mi kao društvo gledamo na osobe koje imaju problem sa gojaznošću, a da je taj odnos ispunjen predrasudama, osudom, nametanjem perfekcionističkih kriterijuma po pitanju izgleda i sl. koji nisu od pomoći osobama da adekvatno brinu o svom zdravlju i otežavaju samoprihvatanje onih koji se ne uklapaju u poželjne telesne norme.
Na ovu debatu se nadovezuju istraživači koji napominju da stigmatizujući stavovi i diskriminacija imaju značaj i na formiranje politika iz oblasti javnog zdravlja. Naime, stav javnosti da je gojaznost isključivo problem pojedinca može uticati na smanjenu svest o važnosti ulaganja u preventivne i interventne programe sa ciljem smanjenja pojave gojaznosti. Takođe se sve češće postavlja pitanje da li industrije koje se razvijaju zahvaljujući isticanju važnosti redukcije gojaznosti doprinose stimatizaciji gojaznih osoba. Odnosno da li na primer fitnes industrija u reklamnim porukama u kojima ismeva gojazne osobe doprinosi njihovoj motivaciji da se prijave na takve programe ili ih samo dodatno stigmatizuje? Da li se reklamom, u kojoj se prikazuje kako vitki i doterani ljudi jedu ovsenu kašu određenog brenda, dok neugledna gojazna osoba zaljubljeno gleda u hamburger, podstiče izbor zdravijih obroka ili se vrši etiketiranje ljudi?
Možda ćete biti razočarani, ali nećemo vam izlistati 10 stari koje treba, odnosno ne treba reći osobi koja ima problem sa prekomernom uhranjenošću. Naprotiv, pozivamo vas da razmislite o primerima kako se možemo sa uvažavanjem i razumevanjem obraćati jedni prema drugima, ma kakvog oblika i veličine da je naše telo. Jer se čini da nam kao globalnom društvu pomalno nedostaje takvih predloga.