„Upozorenje!! Manipulativne tehnike narcisoidnog poremećaja ličnosti.“

„Kako da prepoznate da ste u vezi sa narcisom?“

„Kako prepoznati narcisa?“

Prodato! Neće mene više niko nikad… samo, šta mi je prodato? Znanja i tehnike da prozrem „zle“ ljude? Znanja i tehnike zbog kojih više nikada neću biti izmanipulisana? Potvrda da u prošloj vezi nije bio problem u meni? Znanja da nikad više ne trpim nasilnika? Znanja koja će me sačuvati bolnih iskustava? Potvrda da ja sigurno ne posedujem te narcisoidne crte koje su rezervisane za one sa duboko, nepromenljivo, nečovečne do guše u lošim namerama?

Preplavljeni smo sadržajima demonizacije, patologizacije i pojednostavljivanja određenih psiholoških fenomena, obrazaca ponašanja, crta ličnosti ili psihičkih problema. U pokušaju da ljudima približimo brigu o mentalnom zdravlju, uklonimo tabue, struka je zalutala u banalizaciju, senzacionalizam, a biće i stigmatizaciju. Posebno slikovit primer je tema narcisoidnosti, koja je naglo stekla veliku popularnost, a pregled naslova navodi na ideju da je nastupila velika pošast zlih ljudi, od koje se oštrim okom i zapažanjima ipak možemo zaštiti, ako budemo slušali psihologe i isključili takve ljude iz naših života.

Originalnost i kreativnost psihološkog sadržaja kojima smo preplavljeni nisu tema ove diskusije, više mogu biti zanimljivi za istraživanje u marketinške svrhe. Tema, ipak, svima nama iz psihološke struke može biti štetnost ovakovog pristupa promociji psihološke delatnosti i psihološkog zdravlja.

Uprošćeno najčešći opis narcisoidnih osoba (neretko izostavljeno precizno obrazloženje da li se radi o narcisoidnom poremećaju ličnosti, određenim ponašanjima ili crtama ličnosti) u popularnoj, nenaučnoj i dostupnoj literaturi je da su to „samozaljubljene“ individue sa manjkom empatije, neretko agresivnim ispadima, koji samo uzimaju, a ništa ne daju jer su „prazni“. Opis za poželeti da etiketiramo bivšeg partnera ili partnerku, šefove koji nas mobinguju, kako bismo možda zadovoljli pravednički bes, možda čak i horoskopski znak koji nam nije simpatičan. Primer vrlo isključivih rečenica kada pričamo o štetnost su: „Nikada se neće naći terapiji“, „Narcisodine ličnosti su loši roditelji“.

Koja je tačno svrha ovakvog teksta, da li je cilj, zastrašivanje, da laike nauči kratkim cakama za dijagnostiku ili da se približi eventualno osobama sa narcisoidnim crtama (teško da je ovakav stil pisanja empatično pružanje pomagačke i saradljive ruke)? Ispoljavanje određenih ponašanja ne mora nužno da nas ili druge svrsta u neki od poremećaja ličnosti. Poremećaji ličnosti su retki, studije pokazuju (različi su rezultati, ali se uglavnom kreću u sličnom opsegu) da u opštoj populaciji uzrasta od 18 do 95 oko 10 % osoba ima neki poremećaj ličnosti.

Narcizam može biti zdrav i imati adaptivnu funkciju. Potreba za pažnjom, prihvatanjem, uvažavanjem, pa i divljenjem je ljudska. Ljudski je imati i potrebu za ljubavlju i za uspehom.

Takođe, možda je razočaravajuće, ali mnogi od nas povremeno imaju prenaglašene ideje o sopstvenom značaju, ponekad nam se desi da budemo agresivni prema drugima, neosetljivi, egoistični i osetljivi na kritiku. Nemojmo se tako lako staviti u tu drugu superiornu nedodirljivu pozicju.

Sve ovo navedeno nas i dalje ne svrstava obavezno u narcisoidni poremećaj ličnosti, nego znači da ćemo i sami da se nađemo negde na tom kontinuumu narcisoidnosti i dobijemo koji bod. Neki ljudi će malo više bodova dobiti i kod njih će ove crte biti izraženije i biće bliže tome da to budu dominantne crte u njihovoj strukturi ličnosti, a neki, retki će pokazati ekstremne skorove. Da li i dalje znači da ćemo imati posla sa opasnim i monstruoznim ljudima, kako naslovi najčešće ukazuju? Ne.

Osobe sa bilo kojim poremećajem ličnosti, pa i narcisoidnim često opisujemo kao – teške osobe. Ovo podrazumeva da ovakve osobe neretko imaju poteškoće u međuljudskim odnosima, u održavanju sigurnih i stabilnih relacija, zanosvanih na emotivno stabilnim obrascima. Treba imati na umu da su se i oni nekako na takav način razvili, da imaju određeni nivo patnje zbog ovakvih obrzaca ponašanja, kao i da mogu da imaju poteškoće u raznim sferama života usled toga.

Narcisoidni poremećaj ličnosti, karakteriše grandiozna slika o sebi, imperativ posebnosti koji se jako teško potvrđuje u realnosti. Zato je i slika o sebi, osobe sa ovim problemom, vrlo krhka i neodrživa, te ume da odlazi u drugi ekstrem ukoliko ne dobija konstantu potvrdu svoje posebnosti i veličine, kao i sopstvene vrednosti. Ovo svakako jeste značajan izvor patnje i poteškoća u funkcionisanju ovih osoba. Depresivno raspoloženje kao reakcija na izostanak ove potvrde, može biti povod (samo jedan od) da se neko sa ovim poremećajem ličnosti obrati stručnim licima.

Dakle, nije dovoljno da se neko ponaša nasilno, arogantno ili egoistično da bismo ga okarakterisali kao nekog ko ima narcisoidni poremećaj ličnosti.

Nije naučno potkrepljeno, niti dovoljno da pretpostavimo da će neko ko ima narcisoidan poremećaj ličnosti, nužno biti zlostavljač i nasilnik.

Manipulacija nije rezervisana samo za „nasilnike“, „sociopate“ ili „narcise“. Može se uočiti u većoj ili manjoj meri kod svih pripadnika ljudske vrste.

Pa da pojednostavim mudrost za poneti: Retko šta je crno belo u ljudskom ponašanju. Budimo stručni, budimo empatični i budimo ljudi.