Od momenta kada postanemo roditelj, pa slobodno možemo reći do kraja života, prisutni su izazovi u roditeljstvu, koji mogu biti manje ili više zahtevni. Uzmimo za primer uobičajene razvojne krize deteta i same porodice, a to su rođenje deteta, potom polazak u vrtić, polazak u školu, odabir srednje škole i pubertet, upis na fakultet itd. Između ovih očekivanih razvojnih kriza, tu su i one koje nismo imali u planu, poput vršnjačkih sukoba, sukoba unutar porodice, problema sa autoritetima, sa izvršavanjem svojih obaveza itd. U ovakvim situacijama roditelji  često, verbalno pošalju poruku detetu da se raduju onom danu kada će ono postati samostalno i otići iz porodičnog gnezda. I da se razumemo, to nije problem,  jer ako osamostaljivanje i postizanje zdrave autonomije posmatramo kao vrhunsko dotignuće u roditeljstvu, onda je sasvim legitimno pomisliti da će onog dana, kada naše čedo postane dovoljno samostalno da se odseli iz porodičnog gnezda, mnogi od problema nestati.

Ipak, neretko se desi da razvojna kriza napuštanja porodičnog gnezda postane najizazovnija u dotadašnjem porodičnom funkcionisanju. Period koji sledi nakon što deca odrastu i napuste porodični dom, sa sobom može da nosi velike izazove za čitavu porodicu, u smislu prilagođavanja na nove uloge, emocionalne praznine ili drugih neprijatnih emocionalnih stanja, gubitka dotadašnje strukture itd. Zbog toga taj period u psihologiji nazivamo „Sindrom praznog gnezda“.

Sistemska porodična terapija nam skreće pažnju na to da svaki sistem (pa i porodični) teži da se održi u onom obliku u kome je do krizne tačke funkionisao, te ako članovi sistema  (roditelji i deca) ne uspeju da pravilno postave prioritete, preuzmu nove uloge i izađu na kraj sa teškim emocijama, do osamostaljivanja deteta verovatno neće doći u tom trenutku, već će ga isti sistem vratiti u svoje okrilje, kroz različite poruke i očekivanja koja se pred njega stavljaju.

Zvuči paradoksalno da smo sve vreme u roditeljstvu posvetili usmeravanju dece na put ka samostalnosti, a da, kada dođe taj dan, porodični sistem nastoji da ga zadrži u gnezdu i da iz njega nikada ne ode.

Zašto dolazi do ovog problema? U tradicionalnom društvu, kakvim se naše društvo još uvek smatra, roditelji, odnosno najčešće majke, svoje individualne potrebe podrede roditeljskim, što jeste poželjna odlika, naročito u prvim mesecima detetovog života. Problem nastaje kada se ovaj pristup zadržava u toku čitavog roditeljstva, kada jedini smisao postojanja postaje roditeljstvo, bez ulaganja u lična zadovoljstva, partnerski odnos karijeru, socijalne kontakte, hobije itd. U ovakvim situacijama, kada dođe vreme da se dete osamostali, roditelj biva preplavljen osećajem besmisla svog života, partnerski konflikti izlaze na površinu, strukturiranje vremena postaje veoma izazovno. Često dolazi i do nepoverenja u sposobnosti deteta da se samostalno stara o sebi, što potiče iz nesvesne motivacije da se kroz nastavak brige o članu porodice koji se osamostaljuje, doživi smisao i važnost sopstvenog postojanja na svetu. Ovo vodi to toga da se ne postavljaju jasne granice između roditelja i samostalnog deteta, što dovodi do preteranog zadiranja u privatnost i čestih porodičnih konflikata.

Kada je poruka „Ne možeš sam/a i nisi dovoljno sposobna da rešavaš životne probleme bez moje podrške“ dugotrajna i perzistentna u porodici i samo dete počne da veruje u to, što se kasnije zadrži i u adolescenciji. Ovakav odnos između roditelja koji implicitno ili eksplicitno šalje poruku „ne možeš bez mene“ i deteta koje veruje da nema dovoljno kapaciteta da samostalno izlazi na kraj sa izazovima, rezultira nepovoljnim simbiotskim odnosom, koji ometa dostizanje autnomije. Tada adolescent ostaje u gnezdu gde roditelji nastavljaju da izvršavaju svoju roditeljske zadatke kao što su to činili i ranije.

Kako prevazići sindrom praznog gnezda?

Bez obzira da li govorimo o roditeljstvu ili o bilo kojoj drugoj životnoj ulozi, poštovanje sebe, svojih potreba i rad na sebi je ključni temelj za samoaktualizaciju i doživljaj ispunjenosti i smislenosti. To znači da, bez obzira u kojoj se trenutno fazi života nalazite,  ako do sada to niste činili, odmah počnite da vodite računa o svojim potrebama. Pre nego što dođe do osamostaljenja dece, ulažete  u svoje slobodno vreme, partnerski odnos, hobije i rad na sebi generalno, naravno, ne zanemarujući ni roditeljsku ulogu koju imate. Tako će odlazak deteta moguće biti izazovan, ali ćete lakše moći da reorganizujete svoje vreme, prilagodite se na nove uloge i nastavite da vodite ispunjen i kvalitetan život. Ukoliko trenutno doživljavate opisani sindrom praznog gnezda, učinite isto, obnovite stare kontakte sa prijateljima, posvetite se nekom hobiju ili radite na svom partnerskom odnosu. I imajte na umu da porodica, kao i svi benefiti koje nam ona daje i dalje opstaju, samo u izmenjenom obliku postojanja.

Ovaj tekst je deo projekta „Vodič za preživljavanje roditelja i adolescenata – zajedno smo jači“, koji finansira Gradska uprava za zdravstvo, a realizuje Centar SELF.