U prošlom delu smo pisali o problemu erektilne disfunkcije i tome kako se odražava na partnerski odnos, kao i na osobu koja se suočava sa ovim problemom, a sada nastavljamo više o samoj terapiji ovog problema:

Psihoseksualna terapija pomaže partnerima da bolje razumeju njegova i njena osećanja, i da uz uvažavanje osećanja zajedno rade na rešavanju određenog seksualnog problema. Psihoseksualna terapija najčešće uključuje mnogo vežbanja, i individualno, i u paru, kojem prethodi pravljenje procene, i plana tretmana svih relevantnih faktora koji doprinose nastajanju i održavanju seksualnog problema. Faktori koji mogu da uzrokuju ili održavaju seksualne probleme generalno mogu biti: individualni fizički faktori (nivo hormona, stanje arterija i krvnog pritiska, stanje prostate, anatomske anomalije u penisu, dijabetes, nivo holesterola i dr.); individualni psihološki faktori (anksioznost, strah od neuspeha, napetost, stres, depresija, verovanja i uverenja o seksu, zadovoljstvu i intimnosti, i dr.); partnerski odnos (nedostatak bliskosti, ljubavi, sigurnosti, poverenja, otvorene i podržavajuće komunikacije, prisustvo konflikata,  krticizma, besa, odbacivanja, ličnih i porodičnih tajni, preljube, rođenje detata, i dr.); seksualno funkcionisanje (nespremnost para da istražuje seksualnost i bliskost u seksualnosti, odsustvo seksualnih misli i fantazija, ne prepoznavanje sopstvenih seksualnih preferencija, neusklađenost partnerskih preferencija, i dr.); porodičnih faktora (porodične poruke o seksu-npr. je loš, grešan, opasan); predrasude o seksualnosti (za seks je nužan penis “tvrd kao stena“, u seks se obavezno, i uvek ulazi sa već postignutom erekcijom, i sl.). Nakon detaljno urađene procene, sledi tretman oblasti za koje je procenjeno da dovode ili održavaju seksualni problem ili disfunkciju. Kada postoji sumnja da je uzrok problema fizičke, medicinske prirode, uvek je potrebno uključiti medicinsku procenu i terapiju.

Problem sa erekcijom utiče na odnos između partnera. Erektilni problemi često izazivaju anksioznost, i kod muškarca i kod žena, kao i frustraciju i bes i prema sebi, i prema partneru. Muškarac ne može da se pretvara da ima erekciju. Problem sa erekcijom vidljiv je i njemu, i partnerki. Neretko se dešava da problem sa erekcijom manje smeta partnerki; da je spremna da pruži podršku partneru, da želi da imaju seksualni odnos uz postojeći stepen erekcije, ili bez erekcije. Zbog toga je u tretmanu problema sa erekcijom efikasnija terapija sa parom, kad god je to moguće, i kada je partnerka spremna da dođe na terapiju.

Erektilni problemi su, najčešće, normalna i očekivana posledica nedovoljnog uzbuđenja, neadekvatne stimulacije, anksioznosti, straha od neuspeha, osuđivanja, kritike, ili nekih fizičkih problema. PROBLEMI SA EREKCIJOM su NORMALNA POSLEDICA određenih uzroka (fizičkih i/ili psiholoških), a koji se mogu prevazići medicinskom, psiho-seksualnom terapijom ili njihovom kombinacijom. Jedna od najznačajnijih terapijskih intervencija u psiho-seksualnoj terapiji je proširivanje perspektive gledanja na seks, koja partnerima otvara mogućnost da uđu u seksualni odnos, čak i onda kada su sigurni da neće doći do erekcije i koitusa. Muškarac je vredno ljudsko biće, bez obzira na to kako se “ponaša“ njegov penis, i može da ima puno vrlina i veština kao ljubavnik, i onda kada ima problem sa erekcijom.

Specifični psihološki uzroci erektilne disfunkcije, koji su predmet tretmana u psiho-seksualnoj terapiji, mogu biti sledeći: nerealna uverenja o erekciji (nikada ne sme da se desi da ne postignem erekciju; penis “mora da bude čvrst kao kamen“ da bi imali seks; čim mi prestane erekcija, to je kraj seksa); nedostatak seksualnog uzbuđenja (ako muškarac nema seksualno uzbuđenje – neće imati erekciju, penis neće biti u erekciji sȃm od sebe, bez seksualne želje i uzbuđenja); odsustvo potrebnih uslova za seks (dovoljno vremena, privatnost – mogućnost da budu sami, bez telefona, bez velikog akutnog stresa); anksioznost proistekla iz straha da neće nikada ponovo uspostaviti erekciju (to je strašno, nikada neću rešiti problem i dr.); neznanje o seksu (npr. penisu čoveka od 60 godina često treba dodatna direktna stimulacija za postizanje erekcije, za razliku od erekcije kod mladića od 20 godina koja je često spontana); neadekvatna emotivna i fizička stimulacija (potrebna za erekciju); akutni stres kojim je muškarac trenutno potpuno zaokupljen (npr. otkaz na poslu ili realan strah da će izgubiti posao, koji je za muškarce visoko stresan, ili da neće položiti ispit koji „mora“ položiti, i dr.); način razmišljanja o seksu pre početka seksa, tj. anticipacija zadovoljstva koje ih očekuje –  da li se partneri pojedinačno i zajedno raduju seksu, očekuju da će se desiti lepe stvari u seksu, da li se usmeravaju na prijatna osećanja i osećaje, da li prepoznaju porast uzbuđenja kada razmišljaju o predstojećem seksu, da li koriste fantazije da bi povećali seksualno uzbuđenje, ili ponovo očekuju neuspeh i nezadovoljstvo.

Ponekad, nedostatak seksualne želje može da dovede do problema sa erekcijom. Tada se tretman usmerava na rešavanje problema nedostatka seksualne želje, jer je on primarni seksualni problem, a ne problem sa erekcijom. Ako muškarac nema seksualnu želju ili ima smanjenu seksualnu želju, sȃma upotreba lekova – npr. vijagre, cijalisa, neće dovesti do erekcije. Upotreba lekova, takođe neće promeniti partnerski odnos i bliskost imeđu partnera, neće dovesti do toga da počnu da se međusobno slušaju i razgovoraju, da muškarac bude osetljiviji i bolji ljubavnik, neće povećati seksualno uzbuđenje, niti dovesti do boljeg orgazma.

Psihoseksualna terapija sa pojedincem ili parom je terapija čiji je cilj rešavanje navedenih problema. Terapija seksualnih problema nije ni laka, ni brza. Često ide dinamikom – dva koraka napred, jedan nazad. Podrazumeva mnogo vežbanja i istrajnosti. Muškarci i parovi koji su spremni da istraju u terapijskom procesu, mogu značajno da poprave svoje seksualno funkcionisanje, da budu zadovoljni u seksu, i uživaju u seksu značajno više nego ranije.