Psiholog je stručnjak za mentalno zdravlje.

Ovaj tekst je priča o tome kako, mnogo više zašto sam objavila rat u svojoj glavi motivacionom govorništvu, pojednostavljenim tekstovima i knjigama o samopomoći, te savetima kako da u 10 koraka budete zauvek srećni.

Tokom dosadašnje prakse psihološkog savetovanja, često sam se susretala sa pitanjem šta mislim i da li se slažem sa određenim tezama samoproklamovanih „stručnjaka“ za mentalno zdravlje, pa i nekih vrlo popularnih ljudi koji imaju formalno akademsko obrazovanje psihologa (ili po njihovom uverenju srodno), dok ono što plasiraju u medijskom prostoru je obojeno ličnim stavovima, a malo zasnovano na naučno istraživačkom radu. Koliko god da se činilo intuitivnim pomagati ljudima i baviti se mentalnim zdravljem, psihologija je nauka, a mi psiholozi imamo ulogu u odbrani struke, demantovanju mitova i davanju ljudima tačnih i jasnih informacija. Naime, pošto volim da se informišem i da ukažem poštovanje za interesovanja klijenata, svaki put bih se (uz dozu stida i preispitivanja, u slučaju da sam možda propustila veliko ime u psihologiji) bacila u istraživanja, te sam se upoznala sa radom raznih popularnih „stručnjaka“ od Ane Bučević kojoj samo treba da verujete, Smilijan Morija koji donosi „uspeh, sreću i obilje u svim područjima života“, pa do samoprozvanih edukatora koji uče muškarce ili žene kako da osvajaju suprotan pol, pod parolom da se radi o veštini. Ne moram da kažem, ali ću reći, da sama pretpostavka da nekog možemo da „osvojimo“ tačnije prateći određene korake izmanipulišemo da uđe sa nama u relaciju već nije postavka za siguran i zdrav odnos.

Ono što se prvo nameće kao važno da izdvojim jeste da ovo nisu naučno zasnovane tvrdnje, terapijski pristupi itd. a ovi ljudi nisu stručnjaci iz oblasti mentalnog zdravlja. Ukoliko je prvo pitanje koje vam pada na pamet: „Kakve veze ima, pomaže mi?“, moj odgovr je svakako da vas niko ne sprečava u tome da slušate njihova predavanja, već je apel da zauzmete kritički stav i razmislite kome dajete poverenje kada je u pitanju vaše mentalno zdravlje. Ukoliko biste morali na operaciju srca i u situaciji ste da birate između hirurga i nekog egzotičnog pristupa, koji je nepristojno skup, ali je dobro izreklamiran i obećava (mada nemate nikakvu potvrdu) oporavak nakon jednog udarca u grudni koš od strane osobe koja „poseduje lekovitu energiju“, šta biste izabrali?

Da li biste odbrali hirurga koji je završio medicinu ili hirurga koji je završio kurs? Ovo je takođe nešto o čemu možete da povedete računa kada se odlučujete kom stručnjaku ćete se obratiti za pomoć ili savet.

Šta je zajednički faktor u ovoj vrsti propovedništva za koje sam primetila da ima u velikom broju slučajeva antiterapijsko dejstvo na klijente i ljude koji pribegavaju traženju pomoći ovim putem, insistiranje na sreći kao jedinoj dozvoljenoj  emociji i poruka da ukoliko smo nesećni, sami smo krivi.

Psihologija i savetodavni rad se često dotiču pojma odgovornosti, ali gledati na njega do ove mere uprošćeno, umesto da da moć i slobodu izbora osobi koja se suočava sa poteškoćama (što je jedan od ciljeva u savetodavnom radu), neretko završi upravo doživljajem bespomoćnosti i jačanjem osećanja krivice.

Ono što je takođe karakteristično za ove vrste govorništva jeste imperativ uspešnosti i snage koja je u ovom kontekstu dovedena do nivoa bezosećajnosti i otupelosti. Koliko je realan zahtev staviti pred sebe ali i sve nas kao društvo da budemo uvek nasmejani, puni elana, jaki, obavezno uspešni, savršeno rečiti? Samo dok pišem zvuči iscrpljujuće. Dobrovoljno se javljam da prva kažem – ne, hvala.  Osim što nije realan, nije ni poželjan, mi nismo uniformisani roboti, već slojevite i unikatne ličnosti i mnogo je lekovitije prihvatiti sebe bezuslovno, nego se tako nasilno formirati u nečiju nametnutu sliku savršenstva.

Ovom tekstu nije svrha umanjivanje nečijeg rada, truda, zalaganja i želje da pomogne. Nije mu ni svrha, diskreditovanje ili osuda za izbor literature i nalaženja pomoći u onome što shvatite da vam prija. Iza njega stoji oglašavanje struke i apel da budete odgovorni pri donošenju izbora kome ćete se obratiti za pomoć kada je u pitanju mentalno zdravlje, kao i to da imate kritički stav prema onome što slušate i čitate. Psihologija je nauka, znanja iz nje se stiču formalnim obrazovanjem. Znanja iz psihoterapije su dodatna znanja, tehnike i alati kojim se nadograđuju ostala znanja. Zvanje psihoterapeuta se za sada ne stiče formalnim akademskim obrazovanje u Srbiji.

Ovaj tekst je deo projekta „Pitajte psihologe: Mitovi i istine o mentalnom zdravlju“ koji je podržala Gradska uprava za zdravstvo, grada Novog Sada.