Psihologija je, verovatno kao i sve druge nauke, menjala mnogo svojih početnih pretpostavki i premisi. Jedna od pretpostavki o razumevanju čoveka kao i načina na koji čovek funkcioniše, a koja je delovala sasvim logično i ispravno jeste da mentalno zdravi ljudi tačno i realno percipiraju sebe, druge ljude i svet oko sebe. Međutim, ispostavilo se da ovo uverenje nema osnovu u realnom životu. Odnosno, psihološka istraživanja daju drugačiji nalaz, pa se dosledno dobija da upravo oni ljudi za koje se može reći da su funkcionalni i mentalno zdravi u (samo)opažanju imaju izvesne distorzije, dok npr. depresivne osobe imaju u velikoj meri tačnu percepciju sebe i drugih. Ovaj fenomen u kojem mentalno zdrave osobe do izvesne mere „iskrivljuju“ realnost psiholozi su objasnili Iluzijama samopoboljšanja, čija je glavna funkcija čuvanje određene (pozitivne) slike koju imamo o sebi. Postoje nekoliko osnovnih iluzija samopoboljšanja, a o njima će biti više reči dalje u tekstu.

Većina ljudi smatra da ima više pozitivnih, nego negativnih osobina. Ovakvo uverenje u svojoj osnovi ne mora biti netačno – zaista, ljudi mogu imati više pozitivnih nego negativnih karakteristika. Kako onda zaključujemo da je u pitanju iluzija, a ne realnost? U jednom od istraživanja zadatak je bio da se ljudi samoprocene (npr. prisustvo neke osobine) u odnosu na prosečnu osobu. Ukoliko su bili u pitanju pozitivni atributi (npr. inteligencija, lepota, i sl.) osobe su smatrale da imaju izraženu ovu osobinu u većem stepenu od proseka. Logički problem koji stoji u osnovi ovih nalaza jeste upravo to što se većina ljudi procenjuje da je bolja od proseka (statistički nemoguće jer se u odnosu na većinu dobija prosek), pa se zbog toga zaključuje da je u pitanju iluzija koja odražava Nerealno pozitivnu sliku o sebi. Još jedan nalaz koji ide u prilog tome da je u pitanju nerealno pozitivna slika o sebi, dobija se u istraživanjima u kojima ispitanici pored toga što se samoprocenjuju, bivaju procenjeni i od strane drugih ljudi (sa kojima su prethodno učestvovali u nekoj grupnoj interakciji). Rezultati su pokazali da se osobe vide u pozitivnijem svetlu, nego što ih vide drugi ljudi. Ipak, uz svu nerealnost u opažanju sebe i drugih, vrlo je jasno da ovakav tip iluzije ima važnu ulogu – upravo ovo uverenje da smo posebni i da posedujemo osobine koje su socijalno vrlo poželjne mogu imati uticaj na to da izgradimo pozitivnu sliku o sebi.

Druga važna stvar koja može imati uticaj na (pozitivnu) sliku o sebi jeste uverenje osobe da može kontrolisati svoju okolinu. Tzv. Iluzija kontrole se može manifestovati u različitim sferama života. Mnogi ljudi odigravaju razne „rituale“ uz uverenje da će im upravo to obezbediti poželjan/očekivani ishod nekog događaja (npr. teniser koji tačno određeni broj puta pre servisa lupi lopticu o tlo uz uverenje da će tako osvojiti poen, student koji na ispit nosi „srećnu“ hemijsku kako bi položio ispit, itd.). Ova potreba da kontrolišemo okolinu se kod ljudi najčešće javlja jer su u izvesnoj meri netolerantni na neizvesnost. Stoga, pomisao da imamo kontrolu nad spoljnjim faktorima može redukovati tenziju koju uzrokuje neizvesnost, a to može imati pozitivne efekte po mentalno zdravlje. Međutim, ovakav način percipiranja realnosti i te kako može imati negativne strane i posledice. Dramatičan primer bi bili ljudi koji imaju problema sa patološkim kockanjem. Između ostalog, upravo ovo snažno uverenje kockara da imaju kontrolu nad objektivno nekontrolabilnim uslovima ih navodi da ostaju u igri.

Mnogi ljudi bi verovatno povezali optimizam sa mentalnim zdravljem, uz očekivanje da će osobe koje su mentalno zdrave verovatno biti optimističnije. Prvo, važno je naglasiti da postoji nekoliko „vrsta“ optimizma. Realni optimizam podrazumeva očekivanje pozitivnih ishoda u budućnosti, ali uz ulaganje truda i kroz aktivno učešće osobe na realizaciji cilja (npr. student koji veruje da će položiti ispit, a pri tome je napravio plan učenja kojeg se pridržava i sistematično pristupa gradivu). Ukoliko osoba očekuje pozitivne ishode u budućnosti, a da pri tome ostaje pasivna za preuzimanje akcije reč je o naivnom optimizmu (uzmimo opet primer studenta koji ima uverenje da će položiti težak ispit, ali u ovom slučaju nema detaljan plan rada niti se posvećuje učenju i npr. veruje da će izvući baš određeno ispitno pitanje koje zna). Postoji i tzv. Nerealni optimizam i on je u vezi sa iluzijama samopoboljšanja. Ovaj fenomen je prepoznat u mnogim istraživanjima: većina osoba veruje da će budućnost doneti više pozitivnih nego negativnih događaja, te postoji snažno uverenje osobe da je verovatnije da će u odnosu na druge ljude doživeti prijatne događaje (npr. dobitak na lutriji, imati genijalno dete itd.) i suprotno, da je u odnosu na druge ljude manje verovatno da će doživeti neprijatne događaje (saobraćajna nesreća, nezaposlenost, bolest, itd.). Koliko god da je u pitanju iluzija, ispostavlja se da su uverenja ovog tipa veoma značajna i da mogu imati uticaja na mentalno zdravlje, te se na primer kod pacijenata obolelih od nekih hroničnih bolesti (poput AIDS-a ili kancera) ovakva uverenja mogu smatrati protektivnim faktorom. Međutim, koliko god da ima pozitivnih efekata ovakva iluzija „otpornosti“ može imati i negativne strane – zamislimo osobu koja ima neke veoma nezdrave životne navike (poput pušenja, nezdrave ishrane, prekomernog konzumiranja alkohola, itd.), ali čvrsto veruje da takav životni stil po nju ipak neće imati nikakve konsekvence.

Pitanje koje se može postaviti vezano za iluzije samopoboljšanja jeste kako one opstaju i kako ih ljudi ne ospore tokom života? Postoji mnogo strategija koje ljudi koriste u svrhu održavanja iluzija, jedna od njih je da osoba selektivno bira upravo one situacije u kojima će dobiti pozitivan feedback. Jasno je da se kroz život neminovno susrećemo i sa pozitivnim i sa negativnim procenama, ali u kontekstu održavanja iluzija bitno je da ta srazmera bude u korist pozitivnih procena, odnosno da tokom života biramo one situacije u kojima ćemo dobiti više pozitivnih nego negativnih procena. Čak i kada određene povratne informacije ne mogu izbeći, ljudi ih mogu na različite načine tumačiti. Ovo je posebno pogodno ukoliko je feedback nedovoljno jasan. Ispostavlja se da ljudi u toj situaciji imaju tendenciju da dvosmislen feedback interpretiraju benigno, pa čak i pozitivno (npr. ukoliko dobijemo feedback da smo čudni, verovatnije je da ćemo to protumačiti kao našu posebnost, a ne kao nešto loše). Opet, život je veoma kompleksan i često je nemoguće izbeći feedback koji je nedvosmisleno negativan. Ali, čak i za tako „alarmantne“ situacije postoje strategije „minimiziranja štete“: osoba može svoj „nedostatak“ da kompezuje nekom svojom sposobnošću (npr. „Možda nisam dobar u matematici, ali zato mi sjajno ide učenje stranih jezika.“), može se porediti sa nekim za koga procenjuje da je u lošijoj poziciji (npr. „Možda trenutno primam malu platu, ali ima mnogo nezaposlenih ljudi bez ikakvih primanja.“), ili možemo uživati „na tuđim lovorikama“ (npr. „Bravo, Novače! Opet si osvojio turnir, ma nema šta, mi smo neverovatan narod!“), te na ove načine možemo očuvati osećaj sopstvene vrednosti.

Namera ovog teksta nije razuveravanje u sopstvenu posebnost, a svaka sličnost sa stvarnim osobama i događajima je slučajna! Šalu na stranu, potreba da sebe vidimo u pozitivnom svetlu je sasvim očekivana i zajednička za najveći broj ljudi. Stoga, volite sebe i neka sebe voli Vas! 🙂