U nepsihološkoj javnosti još uvek je prisutan mit o psihologu kao stručnjaku koji će vas obavezno pitati nešto o vašem detinjstvu i o tome da li vas je majka volela. Takođe, nije zanemarljiv broj osoba koje će u susretu sa različitim životnim izazovima dežurnog krivca za svoje (ne)zadovoljstvo tražiti u roditeljima i njihovim postupcima.

U svakom mitu postoji i zrnce istine. Da, psiholozi će vas ponekad pitati i o vašim roditeljima, a istraživanja u psihološkoj nauci pokazuju da je to što ste recimo (ne)zadovoljni vašom vezom povezano u izvesnoj meri sa time kako su vas roditelji voleli i naučili da volite sebe i verujete drugima. Osnovna ideja u ovom članku je da se istraži šta psihološke teorije i empirija nude u pogledu objašnjenja zašto i kako je odnos sa roditeljima važan za stepen zadovoljstva koji osoba doživljava u partnerskim vezama, odnosno da li su roditelji zaista dežurni krivici za ljubavničku (ne)sreću koja je zadesila njihovu decu.

U psihološkoj nauci su brojne teorije i istraživanja koja govore u prilog tome da je u ljudskoj prirodi potreba da se vezujemo za druga ljudska bića. Tokom ranog detinjstva, dete se vezuje za osobu koja se neposredno stara o njemu, najčešće za majku, odnosno roditelje. Sa polaskom deteta u vrtić i školu vezanost za roditelje je dominantna, ali postaje važna i vezanost za vršnjake. U adolescenciji vezanost za roditelje slabi, a neke odrasle osobe mogu postati važnije nego roditelji. Javlja se i interesovanje za vršnjake suprotnog pola. Za većinu odraslih, roditelji su i dalje važne osobe. U ovom periodu se javlja i vezanost za partnera. U starosti se uspostavlja vezanost za mlade, odnosno unuke.

Ljudi se razlikuju po iskustvu ranog vezivanja za majku, odnosno roditelje. Roditelji tokom neposrednog staranja o detetu (ne)prepoznaju adekvatno potrebe deteta i (ne)zadovoljavaju ih primereno detetu u manjem ili većem stepenu. Dete u zavisnosti od roditeljskog odgovora na njegove potrebe, formira uverenja o sebi kao nekom ko je vredan ili ne ljubavi drugih (roditelj (ne)odgovara na moje potrebe zato što (ni)sam značajan i važan). Slično tako može da formira uverenja o drugom kao nekom na koga se može osloniti i računati (kada sam gladan, plačem i uznemirim se, roditelji ne(će) biti tu da me nahrane i umire), te uverenja o tome kakav ishod se može očekivati od ulaženja u odnos vezivanja (npr. roditelji nikad nisu tu da me uteše, pa bolje da ni ne plačem kada sam uznemiren). Na osnovu iskustva vezivanja u odnosu sa roditeljima, deca se mogu kategorisati u siguran i nesiguran obrazac vezivanja. Sigurni obrazac vezivanja razvijaju deca koja u situaciji uznemirenosti dobijaju adekvatnu zaštitu i pažnju od roditelja. Ova deca sigurno istražuju okolinu i veruju da će roditelj u slučaju potrebe biti dostupan. Njihovi roditelji su pouzdani, osetljivi na druge, sebe doživljavaju kao osobe dostojne ljubavi i pažnje. Nesigurni obrazac vezivanja razvijaju deca čiji roditelj reaguje odbacivanjem, distanciranjem ili pretnjom. Roditelj sebe doživljava kao osobu koja nije vredna ljubavi, a spoljašnji svet percipira kao opasno mesto na kome treba biti oprezan. Dete se prilagođava ovakvom roditelju tako što minimizira potrebu za vezivanjem i odbrambeno se isključuje iz odnosa.

Obrazac vezivanja teži da se održi kroz sve buduće bliske odnose. Ima tedenciju da se prenose sa kolena na koleno u okviru iste porodice kao određeni obrazac vezivanja. Npr. poznato je da postoje porodice u kojima se članovi iz generacije u generaciju srećno venačavaju ili se sreću sa istim problemom, npr. iz generacije u generaciju se razvode. Rana sigurna vezanost može se posmatrati kao zaštitni faktor za održavanje zadovoljavajuće partnerske veze, kao što i nesigurna vezanost predstvalja rizik za razne problem i nezadovoljstva u partnerskim vezama..
Rezultati istraživanja ukazuju da biramo partnere, između ostalog, i na način koji nam omogućava da kroz partnersku vezu potvrdimo uverenja koja imamo o sebi i drugima, a koja su ništa drugo nego zaostavština rane vezanosti i iskustva odnosa vezivanja sa roditeljima. Npr. Ako (ne)volimo sebe i (ne)verujemo drugima, tada ćemo birati partnera koji (ne)će nas voleti i kome (ne)ćemo moći verovati.

Za osobu koja je imala iskustvo nesigurne rane vezanosti sa roditeljima može da deluje rizično uopšte se upuštati u partnereske veze. Na sreću, istraživanja ukazuju da je obrazac vezivanja, pod izvesnim uslovima ipak promenljiv. Naime, ako partner za koga je osoba vezana promeni ponašanje i dosledno i kontinuirano se drugačije ponaša, osoba će se suočiti sa činjenicom da njena uverenja o sebi i drugima više ne funkcionišu i da mora da menja uverenja. Ova promena može rezultirati u okviru postojeće partnerske relacije, kako promenom nesigurnog u sigurni obrazac vezivanja, tako i obrnuto, a u zavisnosti od konotacije partnerovog ponašanja. Npr. ako partner koji je bio distanciran i emotivno isključen iz odnosa usled dugogodišnjeg stresa na poslu, razreši situaciju tako što nađe novi posao na kome se oseća dobro, te započne da se koninuirano i dosledno emotivno angažuje u partnerskom odnosu, a što onda cirkularno utiče na to da njegova partnerka koja nema poverenja u druge, pa i u njega, počne da preispituje da li njemu ipak treba verovati. Doslednost partnera u drugačijem ponašanju dovodi do menjanja kvaliteta vezanosti iz nesigurne u sigurnu.

Takođe, zbog problema u partnerskoj relaciji ili zbog namere da unapredi partnerski odnos, osoba može zatražiti pomoć psihoterapeuta. Psihoterapeut će pomoći da klijent osvesti uverenja koja ima o sebi i drugim osobama u pogledu bliskosti, te da ta uverenja zameni uverenjima koja će mu omogućiti veće zadovoljstvo partnerskim vezama. Moglo bi se slikovito opisati da klijent na terapiji uči nova uverenja o sebi i drugima kao da je dete, a terapeut reaguje na klijenta kao što bi neki zamišljen idealan roditelj, kroz puno podrške i uvažavanja.

Na kraju bi se dalo zaključiti da je za (ne)zadovoljstvo partnerskim vezama u velikoj meri značajno kako su nas roditelji voleli i naučili da volimo kada smo bili deca, jer naučeno težimo da ponovimo i u partnerskim vezama. Međutim, roditeljsko zakazivanje na tom planu nema nužno i pogubne posledice na kasnije odnose. Kao što su nas roditelji naučili da (ne)volimo sebe i druge, moguće je da svaka odrasla osoba nauči da i sebe i druge voli kvalitetnije, a što jeste ulaznica za zadovoljstvo u partnerskim vezama. Od roditelja dobijamo ulaznicu, koju uvek možemo (od)baciti i sebi pokloniti novu, ako nam ona prva ne donosi radost.