Kao i u svim drugim mladim naučnim disciplinama, psihoterapija takođe u svojim redovima ima brojne teoretičare i veoma aktivne praktičare koji su svojim radom dizali prašinu kako naučne, tako i opšte publike. Jedan od njih je svakako Wilchelm Reich, inspirator i tvorac jednog u evropskoj tradiciji potpuno novog i danas veoma aktuelnog pravca – telesne psihoterapije.

Sve što vam ne stane u glavu, strpate u telo. Telo je bioenergetski sistem, samoregulativan i veoma dinamičan, sastavljen od energetskih podsistema i deo je većih sistema, prvenstveno kosmičkog.

Ovo su stavovi koji su verovatno pulsirali nad samrtničkom posteljom pionira telesne psihoterapije, Dr Wilchelma Reicha, davne 1957. godine u federalnom zatvoru Lewinsburg, Pensilvania. Kontraverzni teoretičar orgonske energije nije dočekao konac dvogodišnje robije na koju je osuđen zbog iznajmljivanja i prodaje akumulatora kosmičke energije putem novinskih oglasa. Reich je proglašen šarlatanom, a u istim novinama objavljen je poziv građanima na javno spaljivanje njegovih knjiga. Prilično neslavan kraj. No, pođimo od početka.

Wilchelm Reich je karijeru počeo kao bečki lekar, psihijatar edukovan iz psihoanalize. Isprva Freudov miljenik i potencijalni naslednik, dao je veliki doprinos radu psihoanalitičkog društva i razradi analitičke tehnike, koji je sumiran u knjizi Analiza karaktera koja i danas biva nezaobilazno štivo u širem obrazovanju psihoterapeuta, posebno psihoanalitičara. Međutim, on ubrzo pronalazi pregršt nedostataka monolitnoj psihoanalizi, te nedugo zatim biva izbačen iz psihoanalitičkog društva zbog svojih suviše radikalnih stavova.

Pragmatično intuitivan, Reich se upušta u analize bioloških osnova psihe i promoviše učenje o orgonskoj energiji, energiji orgazma koja u svakom trenutku čovekovog bića slobodno protiče kroz plazmu. Ili bi bar tako trebalo biti. Čovek sa nesputanim tokom orgonske energije je srećan, samoostvaren, u kontaktu sa svojim čulima, osećanjima i realnošću, u potpunosti nesputan da se prepusti doživljaju iskonskog pulsirajućeg zadovoljstva – orgazmu. To je čovek kakav bi svako trebao biti. Gotovo natčovek. Međutim, ono što ljude sprečava u potpunom prepuštanju orgastičkim pulsacijama jesu telesni blokovi – mišićni grčevi kojim automatski, naučeno i nesvesno sputavamo osećanja.

Mišićni grčevi nastaju u ranom detinjstvu. Dete ponekad oseća potrebu da ispolji osećanje (najčešće besa), ali procenjuje da bi to ispoljavanje imalo negativne posledice po njega, najčešće od strane roditelja koji smatraju da nije primereno detetu da besni. Tada dete angažuje svoje telo i ubrzanim plitkim disanjem, kao i treptanjem, zadržavanjem daha, stiskanjem usana, stomaka i sfinktera, uspeva da sputa svoju emociju i ne ispolji je. U suprotnom roditelji bi ga kaznili, što bi značilo još veću bol. Ako su ovakve situacije učestale, nastaju mišićni blokovi. Dete može naučiti da sputava svoje emocije u sedam zona tela: očnom, usnom, vratnom, grudnom, dijafragmatskom, stomačnom i karličnom. Zvuči neverovatno, ali Reich je uspevao da na osnovu asimetrije tela i krutosti određene grupe mišića prepozna blok. On je dalje terao svoje klijenta da pravlino dišu, ubrzano trepću, vokalizuju kao bebe, urlaju na sav glas i sl. i uspevao da im osvesti sputavajuće situacije iz detinjstva. Klijent bi tada prilično dramatičnim kricima ispoljio svoj davno prećutani bes. Osećanja zadovoljstva i olakšanja koja su pratila klijente nakon Reichovih seansi davala su im mogućnost da se ovakvim neočekivanim proradama potisnutog besa oslobode mišićnih blokova i dođu ponovo u kontakt sa svojim telom i osećanjima, kao i da postanu sposobni da se u potpunosti prepuste pulsacijama orgonske energije u vrhunskom činu stvaralaštva – orgazmu. Sa stanovišta psihoterapije, ova ingeniozna revolucija promovisala je ljudsko telo u neotuđivi deo i osnovu psihe, te udarila temelje danas brojnim terapijskim školama kojima je zajednički imenitelj telesna psihoterapija.

Nakon Hitlerovog anektiranja Austrije, Reich kao istaknuti član Komunističke partije nema izbora i emigrira u Ameriku. Tamo promoviše svoje učenje i stiče brojne pristalice, te osniva Orgonon, institut za istraživanje orgonske energije u Mainu, Pensilvania. Tamo nastavlja razradu svoje teorije na opet do tada nepoznat način. Pretpostavivši da je ljudsko telo deo većih energetskih sistema prirode i kosmosa, zaključio je da se orgonska energija može davati i preuzimati od njih. U skladu sa važećim pretpostavkama u fizici o česticama energije, Reich je osnovnu česticu orgonske energije nazvao bion i konstruisao uređaj koji vrši akumulaciju orgonske energija ORRACCU. Reichov akumulator bio je veličine srednjeg ormara koji je u sredini imao komoru u koju se mogao smestiti čovek. Višeslojni zidovi akumulatora bili su načinjeni od nekoliko naizmeničnih slojeva gvožđa i organskog materijala, drveta ili vune. Jačina akumulatora bila je u direktnoj razmeri sa brojem slojeva. Spoljni metalni sloj bio je putem gvozdene cevi vezan za posudu sa nekoliko litara sveže vode. U reklami ovih uređaja Reich je tvrdio da se njima veoma uspešno može pomoću u lečenju velikog spektra bolesti, uključujući i rak. Uprkos veoma dobroj prodaji, nije imao dokaza za efikasnost svojih uređaja, osim jedne pojave. Naime, kada se u akumulator smesti čovek, dolazilo je do neobjašnjive razlike u temperaturi spoljnih i unutrašnjih stranica svakog od metalnih slojeva. Na insistiranje FBI i poziv A.Einsteina, Reich je demonstrirao jedan svoj uređaj, nakon čega je fizičar priznao da nauka za ovu pojavu nema objašnjenja. Kao dokaz efikasnosti, Reich je izvodio ogled u kome je spoljni zid akumulatora običnom žicom spajao sa bakarnom cevi i kroz nju posmatrao oblak. Na oduševljenje brojne publike, oblak se neverovatnom brzinom razišao. Zvanična psihoanaliza imala je samo jedan komentar – Reich je lud.

Nakon ovih ogleda i Američki federalni biro za hranu i lekove proglasio je Reicha sumanutim, a prodaju akumulatora zabranila. Kada je on ipak nastavio sa prodajom, uhapšen je i osuđen na dve godine zatvora. Prvi i poslednji put posle holokausta, vlasti su pozvale na javno spaljivanje knjiga. U skladu sa tadašnjim američkim raspoloženjem, na Reichovo delo bačen je napalm.

O ogromnom uticaju Reichovog dela na savremenu psihoterapiju svedoče nastavljači njegovog dela. Danas postoje instituti širom sveta koji se bave psihoterapijom u čijoj je osnovi prometejski rad Wilchelma Reicha. S druge strane, akumulatori se danas nalaze na pijedestalu muzeja ljudske gluposti. Ove njegove kasne radove možemo posmatrati sa idejom da je pre 500 godina i ideja o okrugloj zemlji smatrana glupošću. Za sada se akumulatori istom i smatraju. Konačan sud o Reichovoj budalaštini ili našoj naučnoj kratkovidosti daće, nadamo se, budućnost.