Usamljenost nije nikome strana i kao što i sami znate, može biti sveprožimajuća bez obzira na okruženje ili brojčano stanje ljudi oko vas. Sedite u grupi vama dragih ljudi, ali vaš fokus je na „kamenčiću u vašoj cipeli“ koji vas žulja i imate osećaj otuđenosti i izolacije, koji vam se ponekad provuče i nabaci neku senku praznine negde tamo u pozadini, pa ne možete jasno ni da je definišete, niti shvatite njen uzrok. Niste pogrešno zaključili samoća i usamljenost nisu isto i možete biti usamljeni čak i ako ste okruženi ljudima. U pitanju je kvalitet i kvantitet personalnih odnosa i toga kakvi su oni u odnosu na to kakvi biste želeli da budu. Takođe je moguće da budete sami a da se ne osećate usamljeno zbog toga.

Usamljenost je stanje uma, koje nema jedan uopšteni uzrok, a ne posledica objektivnog samovanja i izolacije od ljudi. Na različit način se dete koje menja školu oseća usamljeno, u odnosu na stariju osobu koja je izgubila dugogodišnjeg supružnika ili osoba koja se preselila, daleko od svojih socijalnih kontakata i bliskih ljudi. Kako uzroci tako i sam doživljaj usamljenosti nije isti za svaku osobu, zato ćemo pored posledica koje usamljenost može da ima po nas, pokušati prvo da razumemo šta je to usamljenost. Usamljenost sa sobom donosi doživljaj praznine, doživljaj da smo potpuno sami i nepoželjni. Ljudi koji su usamljeni često žude za kontaktom sa ljudima, ali im njihovo stanje uma, otežava da uspostave ovaj kontakt. Naš subjektivni doživljaj da smo sami i izolovani je ono što nas čini usamljenim, a taj subjektivni osećaj je verovatno posledica emotivne otuđenosti sa ljudima koji nas okružuju, tačnije izostanak dubljih odnosa i intimnosti sa istma. Ovo stanje često je posledica niskog samopoštovanja, povlačenja od ljudi koje nastaje usled nekih životnih okolnosti ili pak doživljaja da ne možemo u potpunosti da budemo ono što jesmo sa ljudima koji nas okružuju.

Neka od istraživanja pokazuju da se više od 60% ljudi u braku, oseća usamljeno. Kada ljudi u braku prestanu da dele najdublje emocije, misli, iskustva to ih često dovede do dožvljaja otuđenosti i usamljenosti. Kako se dalje nastavlja začarani krug, usamljenost počinje da iskrivljuje našu sliku odnosa koje imamo sa drugim ljudima. Ova slika najčešće biva obojena i iskrivljena u smeru da počinjemo da doživljavamo da su naši odnosi (ili su bili) lošiji nego što zapravo jesu, što dovodi do dodatnog povlačenja od ljudi, a kao posledica toga česta je pojava da i ljudi oko nas počnu da oklevaju da uspostave kontakt, usled nesnalažljivosti u tim trenucima ili čak kako neka istraživanja kažu, zato što je usamljenost zarazna. Ne, ne radi se o virusnoj zarazi, već o nesvesnom (ponekad možda i svesnom) povlačenju od ljudi za koje uviđamo i lako prepoznajemo da su usamljeni i ponekad ih i stigmatizujemo. U jednom od istraživanja u kome su ispitanici praćeni 6 meseci, uočeno je da su tokom tog perioda dodatno „gurnuti na periferiju“ svojih socijalnih kontakata i odnosa, ali i da se među njihovim prijateljima takođe počela registrovati usamljenost, te se izolacija i otuđenost proširila na ukupne kontakte i društvo. Kako naše telo i um dalje reaguje, kada smo tako gurnuti (ili smo se i sami malo odgurnuli?) na tu hladnoću i stojimo na vetrometini bez kaputa?

Usamljnost čini da se osećamo zaista da nam je fizički hladnije, čak se dešava da se naša telesna temperatura spusti za koji stepen, pokazuje studija u kojoj su ispitanici trebali da se prisete trenutaka usamljenosti te da procene temperaturu u sobi. Pretpostavka je da je ovo evolucijska zaostavština, kada su se plemena držala na okupu i u svojim socijalnim grupama između ostalog kako bi se zaštitila od hladnoće. Usamljenost provocira i druge telesne reakcije. Naše telo ume da reaguje kao da je pod napadom, te se može desiti da nam raste krvni pritisak ili holesterol, kao i aktiviranje svih ostalih mehanizama u telu koji se javljaju kada smo izloženi fizičkom ili psihološkom stresu. Zato, hronična usamljenost dovodi do povećanja rizika od kardiovaskularnih bolesti, usled kontinuiranog stresa, kako to naše telo prepoznaje. Takođe postoji rizik od snižene efikasnosti našeg imunog sistema, usled čega smo skloniji prehladama. Tako naučnici tvrde da usamljenost nosi sa sobom rizike od usamljeničke prehlade do ozbiljnijih i dugoročnijih zdravstenih problema, uključujući depresiju, zloupotrebu psihoaktivnih supstanci, lošije kognitivne funkcije, bržu progresiju Alchajmerove bolesti itd.

Ovaj tekst nije nastao sa idejom da vas zaplaši ukoliko ste usamljeni, već da vas pozove na to da ne otpisujete usamljenost, ne umanjujete patnju i bol koju imate možda povodom nje, već da odnegujete sebe ili nekog drugog u vašem okruženju za koga pretpostavljate da se ovako oseća. Ipak prvenstveno za sebe možete da učinite to da razbijete ovu „kletvu“, prekinete ciklus usamljenosti, tako što ćete pružiti ruku, posegnuti sami za toplim ljudskim kontaktom. Bez obzira koliko delovalo zastrašujuće i nosilo rizika, iskomunicirati svoje potrebe i emocije, posegnuti i pružiti ruku prvi, verovatno vredi napraviti takav korak i izbor da biste ipak stigli do malo „toplijih krajeva“ i intimnijih, ispunjenijih odnosa.