Nastavljamo sa odgovorima na temu straha, promena i priču o odgovornosti pri donošenju odluka, koja leži u pozadini i doprinosi strepnji koja se javlja u trenucima kada smo u situaciji koja nameće da načinimo značajane izbore u našem životu.

Da li čovek može da nauči šta mu osećanje straha signalizira? Da li nas baš uvek sputava ili nekada imamo korist od njega?

Sigurno da može, putem rada na sebi, introspekcijom ili uz pomoć stručnjaka, svako može da nauči o strahu ili anksioznosti, počevši od toga šta i kako mu signalizira, da li razmišlja iracionalno povodom određene situacije, kao i kako da se nosi sa time. Ukoliko odemo kod doktora i on nas opomene da imamo određene nezdrave životne navike koje bi bilo poželjno menjati, jer smo pod rizikom da ozbiljno obolimo, usled strepnje za naše zdravstveno stanje u budućnosti moguće da ćemo biti motivisani da se okrenemo zdravijem životnom stilu, ostavimo cigarete, počnemo da treniramo ili se hranimo zdravije. U ovoj situaciji racionalna zabrinutost za zdravlje će nam verovatno činiti dobro. Međutim ukoliko postanemo ekstremno zabrinuti, počnemo iracionalno da strepimo, moguće da ćemo neumereno da idemo na preglede, da se odričemo i strepimo od toga da obolimo od neke bolesti, što će već umanjiti naš kvalitet života.

Da li su intuicija i strah povezani? Ili je intuicija samo izgovor za propštene prilike?

Ljudi, ali i stručnjaci na različite načine objašnjavaju intuiciju. Neke od pretpostavki su da je intuicija skup već postojećih znanja i iskustava, koje u datom trenutku nisu procesuirana ili logično i analitički obrađena na svesnom nivou. Neki od teoretičara tvrde da se intuicija i strah razlikuju po tome što je doživljaj intuicije nije emotivno obojen, neutralan je, dok smo u stanju straha ili anksioznosti izrazito pod emotivnim nabojem. Takođe, jedna od razlika koja se navodi jeste da se intuicija isključivo odnosi na trenutak i sadašnjost, dok se strah/strepnja odnosi i na buduće i prošle događaje. Ipak, ovo je sasvim zasebna tema u oblasti psihologije. Reč “izgovor” zvuči pomalo grubo, mi zapravo ne znamo ishod određenih odluka, tačnije šta bi bilo da smo napravili drugi izbor, a samim tim ni da li je nešto nužno propuštena prilika, ali svakako sebe možemo da maltertiramo takvim pitanjima ili konstatacijama. Vrlo verovatno da su mnogi misaoni procesi i mnoštvo drugih faktora imali upliva u tome da određene stvari odlučimo, osim same intuicije.

Kada osoba već napravi priv korak ka promeni, često se suoči sa strahovima, kao i preispitivanjem da li su te odluke bile dobre. Koji su vaši saveti kao psihologa, na koji način da pomognemo sebi?

Kada napuštamo ono što nam je sigurno i poznato i upuštamo se u nešto nepoznato, određeni nivo strepnje je očekivan. Često nam to što je nešto poznato, uliva doživljaj sigurnosti, čak i kada smo nezadovoljni tom i takvom sigurnošću. Verujem da je pozitivno u takvim situacijama, podsetiti se na dugoročne razloge, ciljeve, takvih odluka i staviti u perspektivu. Na kraju krajeva, čak i ako smo pogrešili, ne ide nam u prilog da sagledamo to tako fatalistički, već pre kao iskustvo i usmeravanje ka tome gde želimo da budemo, kako da do toga dođemo, kakav život da živimo i naravno, da izvučemo i zadovoljstvo u onim stvarima koja nas trenutno ispunjavaju i čine sretnima.

Da li za nezadovoljstvo životnom situacijom i osećanje nemoći možemo stalno kriviti spoljne uticaje ili su te situacije povezane sa strahom od promene?

Treba svakako biti objektivan u proceni naše odgovornosti i životnih, objektivnih uticaja i prepreka. Sigurno da nam ne pomaže stalno optuživanje spoljnih uticaja za našu životnu situaciju, obzirom da takvim razmišljanjima verovatno uveravamo sebe da jako malo (ili nimalo) kontrole imamo nad svojim životom, a samim tim možemo ostati pasivni i nezadovoljni sa idejom da ne možemo ništa da promenimo. S druge strane, ideja da u potpunosti kontrolišemo naš život, opet je nerealna i može da dovede do bespotrebnog samooptuživanja. Ukoliko se razbolimo do neke ozbiljne hronične bolesti, velika je verovatnoća da nisu naši postupci do toga doveli, a opet možemo da provodimo vreme u samooptuživanju usled toga što nisamo prethodno vodili računa dovoljno o zdravlju itd. što nam sigurno u tom trenutku ne pomaže, a vrlo moguće je da bismo se razboleli i da jesmo, usled nekih drugih bioloških i genetskih faktora. Naravno, nekada je moguće da određene odluke nismo doneli ili načinili neke korake, usled straha od promene i izbegavanja da izađemo iz okolnosti koje su nam poznate, a samim tim nam pružaju doživljaj sigurnosti.

Kako možemo sebi da pomognemo u trenucima donošenja važnih odluka? Preporučujete li neke metode ili iz ugla popularne psihologije, motivacijske govornike koji bi mogli da pomognu?

Kako sebi možemo da pomognemo… mislim da smo na to pitanje do sada na neki način odgovorili. Racionalno sagledavanje okolnosti, postavljanje u dugoročnu perspektivu, a samim tim procenu dobiti i procenu da li nas određeni postupak dovodi do željenog cilja. Pravljenje liste za i protiv je takođe strategija koja u određenim situacijama pomaže, a na kraju krajeva, konsultacija sa psihologom ili stručnjakom koji se bavi ovom temom, može da bude od pomoći. Na osnovu onoga što je do sada rečeno, možemo videti da je poželjno osvestiti da ćemo retko imati jasnu i preciznu sliku ishoda naših odluka, ali je sasvim ok “oslušnuti” strah i strepnju, razmeti zašto se na takav način osećamo. Korisno je da razmisliti, da li samo strepimo od nepoznatog ili nas pak odbija nešto drugo u konkretnim okolnostima. Što se tiče metoda, popularne psihologije, motivacijskih govornika, sve je vrlo individualno, ljudi treba da se služe onim što prepoznaju da njima godi, da im prija u skladu sa njihovim sistemom vrednosti i uverenjima, naravno sa dozom kritičnosti i objektivnosti prema onome što čitaju, gledaju itd. Bilo bi suvišno npr. preporučivati religijske knjige ateisti, zar ne?