Da li ste se nekad zapitali zbog čega sebe i ljude oko sebe posmatramo na određeni način? Psiholozi se to svakako jesu zapitali i uvideli određene pravilnosti. Zapravo, vrlo intuitivno i iz ličnog iskustva možemo prepoznati (grubo gledano) nekoliko mogućih alternativa na koji način vidimo i razumemo sebe i ljude oko sebe. Neki ljudi imaju tendenciju da vide sebe kao nedovoljno dobre, sposobne ili uspešne, dok druge mogu videti kao mnogo bolje od sebe ili kao jednako loše. Sa druge strane, možemo imati pozitivnu sliku sebe, možemo percipirati da smo dobre i vredne osobe, a i u ovom slučaju možemo videti druge kao (jednako) dobre, ili za razliku od nas – loše, prevrtljive i slično. Psiholozi sa različitih aspekata i iz različitih teorijskih modela pokušavaju da objasne kako to gradimo sliku o sebi, ali i sliku o svetu i drugim ljudima, koja to iskustva i faktori utiču na to da baš na određeni način razumemo sebe i ljude oko nas. U nastavku ćemo pokušati ovo da objasnimo iz teorijskog okvira transakcione analize, jedne od mnogobrojnih psihoterapijskih škola, uz napomenu čitaocu da tekst treba da posluži samo kao ilustracija jer kompleksnost teorije prevazilazi okvire ovog kratkog teksta. Osnivač ovog pravca u psihoterapiji je psihijatar i psihoanalitičar Erik Bern. Iako nije odbacio psihoanalizu, rešio je da u skladu sa saznanjima iz svoje prakse ponudi alterantivu dotadašnjem psihoanalitičkom učenju.

Kako onda, po ovoj teoriji, gradimo sliku o sebi, drugima i o svetu? Vratimo se na malo dete i njegovu relaciju sa značajnim odraslima. Kada posmatramo male bebe, sasvim je jasno koliko su one zavisne u odnosu na svoje roditelje – beba ne bi mogla da preživi ukoliko se o njoj neko ne bi starao, pa čak i najosnovnija potreba poput hranjenja se zadovoljava spolja, uz pomoć roditelja ili neke druge osobe koja se o detetu brine. Roditelj odgovara na potrebe deteta, a sve to rezultuje stvaranjem specifične veze između roditelja i deteta o kom se brine: dete iskaže potrebu, roditelj tu potrebu zadovolji. Jasno je da ljudi nisu mašine, a kako su i roditelji samo ljudi ponekad se desi da na detetove potrebe ne odgovore na adekvatan način. Bilo zbog umora, lošeg raspoloženja ili nekih drugih razloga, roditelj ponekad pred dete istupi ljuto ili pred njega stavlja određene zahteve, neprimerene uzrastu. Na primer, roditelj može biti isfrustriran jer njegovo malo dete konstantno baca igračke, pa ako tu situaciju interpretira kao dečiji bezobrazluk, a ne kao dečije istraživanje, roditelj može zahtevati od deteta da ne bude bezobrazno i da prestane to da radi. Poruke koje tada roditelj šalje svom detetu jesu „Ne mogu stalno da brinem“, što može da implicira dve stvari: ili „Brini sam o sebi“ ili „Brini ti o meni“. Iako dete nema kapacitete da se stara o sebi, a još manje o roditelju, potreba da se udovolji i održi veza sa roditeljem zapravo aktivira sve resurse deteta, i ovde se dešava izvesatan obrt: dete udovoljava roditelju i na neki način se može reći da se tada dete stara o roditelju. U zavisnosti od tretmana deteta od strane roditelja, te tipičnih razmena koje karakterišu ovaj odnos, po ovoj teoriji dete može razviti nekoliko osnovnih polazišta u razumevanju sebe i sveta oko sebe, od kojih je jedno shvatanje dominantno: 1. ja sam dobar – vi ste dobri; 2. ja nisam dobar – vi ste dobri; 3. ja sam dobar – vi niste dobri; 4. ja nisam dobar – vi niste dobri. Detetovo prvo i osnovno polazište jeste bazično poverenje: drugi su dobri, drugi su ok. Pored ovog uverenja da su drugi ljudi dobri (jer zadovoljavaju njegove potrebe), dete ima doživljaj da je u odnosu na svemoćne odrasle u podređenoj ulozi, pa sebe opaža kao ne – ok, to jest na ovom uzrastu (oko prve godine života) dete obično ima perspektivu: ja nisam ok, ti si ok. Međutim, dalje tokom odrastanja dete se susreće sa različitim zabranama i zahtevima koje ponekad roditelj upućuje. Ovde je bitno naglasiti da roditelj sada umesto da udovoljava detetu koje je nemoćno, sada može uputiti i razne zabrane. Na primer, dete je na ovom uzrastu  prohodalo, želi da istražuje i ispituje, u svom još uvek nespretnom hodanju može se desiti da se dete povredi i slično, a roditelji da bi ga u tome sprečili mogu da primene različite kazne i zabrane. Važno je naglasiti da zahtevi koji se postavljaju pred decu mogu biti različitog kvaliteta, a to zavisi od ličnosti roditelja. Način na koji neki roditelj postavi zahtev može biti spontan i veselo, i u tom slučaju ovi zahtevi unose živost u odnos između roditelja i deteta. Nasuprot tome, neki roditelji mogu postaviti svoj zahtev ljutito ili agresivno. Nisu sve zabrane i zahtevi ključni za razvoj deteta, ali po ovoj teoriji će, ukoliko se roditelji dugo ponašaju na surov, ljutit ili osvetoljubiv način prema detetu, to uticati na njegov doživljaj i sebe i drugih. Moguće je da dete koje je konstantno „zatrpavano“ destruktivnim porukama i zabranama u određenom trenutku dođe do kriznog momenta u kom se dešava obrt – perspektiva „Ja nisam dobar, vi ste dobri“ se menja, bilo da se menja viđenje sebe (Ja sam dobar, vi niste dobri), ili drugih (Ja nisam dobar, vi niste dobri). Transakciona analiza dalje kaže da ćemo tokom života i u odraslom dobu, ukoliko imamo iskrivljeno viđenje sebe, drugih osoba ili oboje, birati upravo ona iskustva koja će nam naše uverenje potvrditi, ona iskustva koja nisu u saglasnosti sa našim viđenjem ćemo izbegavati, a ukoliko nije moguće izbeći ih mi ćemo ih redefinisati i potom „uglaviti“ u svoj referentni okvir. Na primer, zamislimo osobu koja ima uverenje da se ljudima ne može verovati, da su svi ljudi koristoljubivi i da će nas pre ili kasnije povrediti. Ovakva osoba bi mogla za svoje prijatelje, emotivne partnere i saradnike da odabere npr. ljude koji su skloni da gledaju lične interese. Takav odabir povećava verovatnoću da će osoba doživeti da se okolina prema njoj ponese npr. koristoljubivo, odnosno da doživi razočarenje i po ko zna koji put sebi potvrdi svoje uverenje („Znala sam da su ljudi loši! Nikome se ne može verovati!“). Na sreću, postoji i četvrti stav, perspektiva za koju se u psihološkom smislu može reći da je najpovoljnija za mentalno zdravlje pojedinca, a to je: „Ja sam dobar, ti si dobar“. Deca koja su bila izlagana situacijama u kojima su mogli da ispituju i potvrde sopstvene kompetencije, te istražuju svet oko sebe, razviće stav da su dobra, da su ok. Opet, uz roditelje koji imaju pravi balans autonomije i nadzora u odnosu na dete, dete će razviti stav da su i drugi ljudi dobri i da su ok. Ovakva pespektiva u odraslom dobu uglavnom karakteriše one ljude koji su spremni da grade bliske i zdrave relacije sa drugim ljudima, te odnose koje karakteriše iskrenost i otvorenost.

Kao što je već rečeno, različiti teorijski modeli nude različita objašnjenja kako se formiramo kao ličnosti, kako posmatramo sebe i druge. Iz ugla transakcione analize, odnos roditelj – dete je izuzetno važan za formiranje ove slike, temelji shvatanja kakvi smo mi i kakvi su drugi ljudi se postavljaju veoma rano u detinjstvu, prožimaju se kroz čitav život i utiču kasnije na odraslu osobu i njene relacije sa drugim ljudima. Upravo zbog toga je jedan od ciljeva transakcione terapije prepoznavanje tih pravilnosti i oslobađanje od njih, kako bi osoba slobodno, autentično i kreativno živela svoj život i stupala u relacije sa drugim ljudima.

Literatura:

Berger, J. (1986). Treći roditelj, Novi pravci grupne psihoterapije. Beograd: NOLIT.

Bern, E. (1999). Šta kažeš posle zdravo? Beograd: Ne& Bo.

Haris, T. A. (2011). Ja sam ok, ti si ok. Novi sad: Psihopolis.