Roditelji, barem u najvećem broju slučajeva, teže da vaspitaju decu na najbolji mogući način i da pri tome zadovolje potrebe koje deca imaju. Međutim, neretko se isti ti roditelji, želeći da se edukuju kako da postanu što kompetentniji u toj ulozi, susretnu sa savetima koja nude brza, laka, jednostavna i uvek efikasna rešenja na kompleksno pitanje: Kako vaspitati dete da bude srećno, saradljivo, empatično, itd. Kada dobijete takve rigidne „recepte“ i simplifikovane savete o roditeljstvu, pozivamo Vas da upalite svoj unutrašnji alarm za preispitivanje korisnosti takvih ideja. Činjica je da svako dete odrasta u specifičnom kontekstu – u određenoj porodici, mestu, državi, vremenu, te da nema prostora sa apsolutnu primenu gotovih saveta. Npr. savet poput „Ne hvalite puno dete, ubezobraziće se.“, je problematičan iz više razloga: ne uzima se u obzir šta je to puno, kao ni kakvog su kvaliteta pohvale koje se upućuju detetu (da li su usmerene na ponašanje, usmerene na ličnost, suviše grandiozne, itd.), niti to da je pohvala veoma važna za razvoj samopouzdanja i samopoštovanja. Ovo ne znači da treba da odbacite sve savete stručnjaka na koje naiđete, daleko od toga. Kako u svakom žitu ima kukolja, treba razlikovati popularističke tekstove i pristrasne stavove pojedinaca od doslednih nalaza pravih psiholoških istraživanja, kao i znanja koja psihologija nudi kao nauka i saveta koje daju strčnjaci iz oblasti psihologije i pedagogije.

Pored ovih kvazi stručnih saveta, pogrešne savete o podizanju dece možemo dobiti i iz svoje neposredne okoline. Ljudi iz okruženja mogu iz najbolje namere ponekad reći da se manete popularnih priča i novih trendova dosadnih psihologa vezano za podizanje dece i pozvaće se na to „Kako su nekad…“ i „… šta im sad fali“. Iako su ovakvi saveti najčešće dobronamerni, gledano iz ugla psihologije se oni najčešće baziraju na nekim pogrešnim pretpostavkama i stavovima koji mogu biti determinisani kulturom iz koje potičemo, ličnim iskustvom i nekim drugim faktorima. U to ime, idemo u razbijanje najčešćih mitova koji se sreću u našoj kulturi uz važnu napomenu: niko nije otporan na sredinu iz koje potiče i zbog toga ne treba da se oseća(te) loše! Ta osobina je za ljude adaptivna i načešće je pokazatelj zdravog, funkcionalnog ponašanja. S toga, nemojte misliti da psihologija ima averziju prema kulturnom nasleđu koje itekako može biti izvor pametnih i korisnih saveta i uputstava 😊 Dalje u tekstu će biti predstavljene samo pojedine faze u dečijem razvoju i mitovi koji su oko njih nastali.

Uvek ste pozvani da kategorički odbijete savet tipa: „Pusti ga da plače: a) prestaće b) jača pluća c) manje će piškiti d) (bilo šta što kreativni um i određena kultura mogu da smisle i u to veruju)“. Ljudi iz najbolje namere greše dajući ovaj savet, što nije ni čudo s obzirom na to da se njegova istinitost nije dovodila u pitanje. Stoga, važno je da znate da bebe nemaju razvijen govor i one plačom komuniciraju svoje potrebe: bilo da su gladne, umokrene ili jednostavno žele da budu u naručju. Svako ne odgovaranje na dečiji plač je neodgovaranje na neku detetovu potrebu. To su prve i važne poruke koje vaše dete dobija o svetu oko sebe! Niko ne osporava da roditeljstvo može da bude „težak posao“, ali ako ništa – utešite se time da deca brzo rastu i da neće biti zauvek tako i to neka vam da snage da što doslednije odgovarate na potrebe svog deteta. Još jedan dobronamerni savet koji ćete neretko dobiti u našoj kulturi je: „Nemoj bebu navikavati na ruke!“. Istina je da se dete ne može navići na ruke – ono je biološki predodređeno da bude u naručju, što znači da se dete može samo od ruku odvići. Mladunci životinja vrlo brzo nakon dolaska na svet mogu samostalno da hodaju, ali ljudsko mladunče ne može da hoda do (prosečno) godinu dana. To znači da bez nege drugih ljudi, prevashodno majke, bebe ne bi mogle da prežive. Pored toga, bivanje u naručju drugih za dete ima još benefita, osim „pukog“ preživljavanja, pre svega to što se kroz kontakt sa drugima razvija osećaj sigurnosti, pripadanja, pozitivna slika o sebi i sl.

Druga interesantna faza u dečijem razvoju koja izaziva burne reakcije među roditeljima i okolinom nastupa oko druge godine deteta. U psihologiji je ona poznata kao „negativizam druge godine“, a u narodu kao „vidi kako je bezobrazan“. Setite se npr. situacija kada uputite neki zahtev detetu, a ono odgovori „NE! NEĆU! NISAM!“ i sl. Nije čudno što se ovakvo ponašanje procenjuje kao „bezobrazno“ od strane roditelja i okoline, s obzirom na to da svi ljudi polaze iz svog okvira, pa se ovo „grubo“ suprostavljanje molbi ili zahtevu doživljava kao nepristojno. Međutim, važno je reći da se dečiji svet i svet odraslih kvalitativno razlikuju. Zapravo, ovo negiranje i nepristajanje na roditeljske zahteve nije dečiji bezobrazluk, već početak razvoja autonomije. Ovde dete shvata da neke svoje potrebe može i samo da ostvari (za početak, može samostalno da hoda 😊 ) i ispituje granice time što se suprostavlja. Nadamo se da će svest o tome da dečije suprostavljanje nije motivisano bezobrazlukom, već je razvojno očekivano i dobro pomoći vama kao roditeljima da smislite kreativna rešenja i budete strpljiviji u postavljanju granica vašem mališanu.

Dečiji razvoj se odvija brzo i skokovito, njihov stil mišljenja i njihove emocije su kvalitativno različite od mišljenja i emocija odraslih, tako da nije loše da to imamo na umu kada komuniciramo sa decom. Pred toga, pre bilo kakvog saveta od bilo koje osobe, osluškujte vaše dete i njegove potrebe, postavljajte zdrave granice i prilagodite vaše roditeljstvo vašem jedinstvenom detetu.

Upravo zato što je roditeljstvo verovatno najvažnija i najizazovnija uloga u životu svakog roditelja, u mesecu novembru će u SELF-u biti organizovane četiri besplatne radionice za decu i roditelje! Bavićemo se raznim temama i pitanjima vezanim za roditeljstvo, radićemo na unapređivanju odnosa između dece i roditelja, kao i boljem međusobnom razumevanju i prihvatanju. Svaka od radionica biće namenjena roditeljima i deci određenog uzrasta, a više o samim radionicama možete saznati ovde, a očekujte detaljne najave i na našoj facebook stranici.