Kroz život se nosimo sa raznim gubicima, od velikih poput smrti bliskih osoba, pa do prekida emotivnih veza. Takođe, gubici mogu biti i simbolični (na primer, prelazak iz detinjstva u odraslo doba) ili manjeg inteziteta (na primer, izgubimo neku materijalnu stvar). Tugovanje je jedan sasvim prirodan proces, iako bi se verovatno većina ljudi složila da ume da bude neprijatan. Međutim tuga, kao i svaka druga emocija, ima svoju funkciju! Snižena energija tokom tugovanja nas „čuva“ za sve izazove koji nam predstoje i na taj način se pripremamo da se adaptiramo na novonastalu situaciju.

Važno je da znate: ljudi se razlikuju u svemu, pa tako i u načinu na koji tuguju. Nema recepta kako se najbolje tuguje, a čak i da tako nešto postoji, sigurno ne biste mogli na silu da primenite! Ipak, korisno je znati da:

Tugovanje je proces, a kao svaki proces – ima svoj početak i kraj, koliko god da je aktuelno teško i koliko god da se loše osećamo. Zabunu unosi i očekivanje da se tuga prolaskom vremena linearno smanjuje – tj. da smo svakog dana sve manje tužni, a u realnosti je u pitanju „skokovit“ proces koji osciluje. Na primer, ponekad nakon nekoliko „dobrih dana“ tokom kojih osoba dobro funkcioniše, čuje neku pesmu ili doživi neku situaciju koja je podseti na osobu koju je izgubila, pa opet počne da oseća tugu.

Imate pravo da osećate tugu i u redu je da tražite podršku okoline! Kao što je već rečeno, to je prirodan proces nakon doživljaja da smo izgubili nešto što je nama važno. Često je ljudima teško da pričaju o tome da se ne osećaju dobro, bilo zbog toga što žele da izgledaju jako, imaju utisak da će nekog opteretiti ukoliko budu pričali o svojim problemima ili iz nekog drugog razloga. Traženje pomoći bliskih ljudi je dobra strategija za prevazilađenje različitih kriza, a razgovor ume da bude „lekovit“, čak i ako samo podelite da se osećate loše i da vam je teško.

Kada je vreme da tražite pomoć psihologa ili drugih stručnjaka iz oblasti mentalnog zdravlja? U velikom broju slučajeva, ljudi imaju kapaciteta da prevaziđu različite krize i da „odtuguju“ bez da su tražili pomoć stručnjaka. Ljudi su rezilijentna, tj. psihološki otporna bića i nema potrebe nametati stručnu pomoć niti patologizirati tugu koju neko (sasvim očekivano) oseća nakon gubitka. Ukoliko osoba sama proceni da ne može sama da se nosi sa tugovanjem zbog gubitka, ukoliko primeti da se u velikoj meri opteretilila svojim stanjem, ukoliko se tugovanje odražava na kvalitet njenog života i ukoliko se stanje prolongira, sasvim je u redu tražiti pomoć stručnih lica!