U prethodnom tekstu je bilo reči o dva suprostavljena stava o tome kako se psihopatološki fenomeni manifestuju (da li je u pitanju kategorijalna ili dimenzijonalna distribucija). Tada je bilo reči o tome kako zapravo i dalje ne postoji jedan (dovoljan i nužan) kriterijum na osovu kojeg bi pravili jasnu distinkciju između normalnosti i patologije, te da je aktuelan veći broj kriterijuma od kojih svaki ima svoje manjkavosti i prednosti. O tim kriterijumima biće reči dalje u tekstu.

Da li se slažete da je prosek jednako normalnost? Jedna od ideja je da kriterijum normalnosti bude statistički prosek, što se može činiti opravdanim npr. u situaciji kada posmatramo prisustvo nekih osobina ili ponašanja u opštoj populaciji. Ilustracije radi, uzmimo npr. brigu. Svi ljudi imaju tendenciju da ponekad brinu, a ukoliko ova tendencija nije ekstremno izražena za čoveka može biti visoko funkcionalna: čovek koji umereno brine biće oprezan i analitičan. Zamislimo sada situaciju ako je briga ekstremno izražena, u ma kom smeru. Premalo (ili nemanje) brige dovešće do toga da će osoba biti sklona da se olako upušta u različita rizična ponašanja, bez promišljanja o mogućim posledicama. Sa druge strane, previše brige dovešće do toga da se osoba parališe, povlači i izbegava mnoge situacije u svom životu. Pored toga, ovaj kriterijum počiva na pretpostavci da je normalno ponašanje tipično ponašanje. Na primer, u našoj kulturi je tipično ponašanje da ulicom idemo obučeni, pa ukoliko vidimo nagu osobu kako ide ulicom zaključak bi bio da je ona „nenormalna“. Međutim, šta je sa pozitivnim odstupanjima? Šta ako ste npr. nadprosečno inteligentni – da li ste onda nenormalni? Ovo je samo jedna od zamerki upućenih kriterijumu koji normalnost posmatra kao statistički prosek: kako posmatrati pozitivne ekstreme? Pored toga, postavlja se pitanje graničnih vrednosti: koji je to stepen izraženosti određene osobine kad ona prestaje da bude normalna i poprima psihopatološki nivo? Još uvek nema sasvim jasnih odgovora na ovo pitanje.

Jedan od kriterijuma predlaže da normalnost definišemo u odnosu na to da li se osoba pridržava socijalnih normi. Svaka kultura ima svoja pisana i nepisana pravila ponašanja. Po ovom kriterijumu, normalan čovek je onaj koji se pridržava i živi u skladu sa tim pravilima. Na primer, u kontekstu naše kulture bi bilo normalno ne ugrožavati sebe i druge ljude, ići obučen ulicom, ne krasti, biti tih u pozorištu, a glasan na utakmici, itd. Takođe, neke emocije i ponašanja su primerena u određenim situacijama, tj. kontekstualno su uslovljene: npr. smeh je primeren nakon što smo čuli smešan vic, a nije primeren na sahrani. Prva zamerka ovom kriterijumu tiče se kroskulturalnih razlika: ne možemo zamisliti jedan univerzalni kriterijum koji bi važio u Srbiji, Americi, Finskoj, Pakistanu, itd. Druga stvar se tiče konformizma. Zamislite situaciju da ste deo nekog diktatorskog sistema ili recimo da ste živeli u Nemačkoj u jeku propagiranja nacističke ideologije. Da li bi i tada pridržavanje socijalnih normi bio indikator normalnosti?

Kada se normalnost određuje kao prirodno, urođeno ili adaptivno ponašanje, zapravo u velikoj meri postoji preklapanje sa „statističkim“ kriterijumom – upravo one osobine i ponašanja koja su karakteristična („prirodna“) za ljude bi trebalo da budu najzastupljenija. Po ovom kriterijumu je npr. normalno tugovati kada doživimo gubitak, živeti u zajednici i čuvati svoje potomke itd. U kontekstu suočavanja sa problemima, normalno je iskoristiti adaptivne strategije prevladavanja, npr. primeniti strategije usmerene na rešavanje problema kada procenjujemo da imamo resurse da menjamo situaciju ili ako procenjujemo da nemamo uticaja na određenu situaciju primeniti stategije usmerene na emocije – prihvatanje, minimiziranje i sl. Problem sa ovim kriterijumom je to što mi samo pretpostavljamo koje su to osobine „prirodne“ i urođene, dok zapravo nemamo objektivnih dokaza za takve pretpostavke. Drugo važno pitanje koje se nameće jeste: da li je normalno adaptirati se na nenormalne uslove? U tom slučaju, osobe se mogu konformirati sistemu koji može imati pogubna usmerenja i težnje (npr. gore opisani primer Nemačke za vreme Drugog svetskog rata).

Kriterijum koji vrlo zdravorazumski deluje – normalnost kao odsustvo patologije, zapravo ima mnogo manjkavosti. Prvo pitanje koje se nameće: da li normalnost znači apsolutno odsustvo svih psihopatoloških obeležja? Drugo važno pitanje se tiče vremenske odrednice, odnosno da li osoba nikad tokom svog života ne sme imati niti jedan od simptoma mentalnog poremećaja? Ovakvo stanovište se čini veoma „strogim“, te je vrlo verovatno da ne bi mogli naći nekog ko je (prema ovom zahtevu) normalan. Život je suviše komplesan i pun izazova, a čovek je biće konteksta, te je teško očekivati da je mentalno zdravlje (i patologija) konstanta. Sledeće važno pitanje tiče se „problem praga“, tj. koliko simptoma i koji intezitet izraženosti tih simptoma je potreban da se osoba ne bi smatrala normalnom? I dalje ne postoje konačni odgovori na sva ova pitanja. Takođe, važno je prepoznati da odsustvo psihopatoloških obeležja i dalje ne znači mentalno zdravlje!

Da li Vam prosečan, adaptiran, nekreativan čovek deluje zanimljivo? Da li tome težite? Verovatno je da najveći broj ljudi nema ovakve aspiracije, kako su pretpostavljali i humanistički orijentisani psiholozi. U svim ovim kriterijumima kao da su izgubljeni iz vida potencijali čoveka za rast i razvoj, te potreba da se bude poseban, ispunjen, kreativan, svoj. Na kraju krajeva, valjalo bi uzeti u razmatranje viđenje humanističkih i antipsihijatrijski usmerenih psihologa po kojima puko davanje dijagnoze zaista i nema nekog dubljeg smisla, te da je važnije razumeti čoveka: koja su ga lična i sredinska iskustva oblikovala da takav postane, kao i koji su mu resursi da sa (trenutnim) teškoćama izađe na kraj.