Ako ste psiholog po struci vrlo je verovatno da ćete kada se nađete sa nekim ljudima van svoje struke čuti nešto poput „A ti si psiholog… E, taman da mi kažeš jesam li normalan!“. Ovo očekivanje nije čudno, ako uzmemo u obzir stav opšte populacije šta podrazumeva posao psihologa. Da ne bismo ušli u opis kompleksnosti posla jednog psihologa, fokus u ovom tekstu ćemo staviti na pitanje o (ne)normalnosti. Prva stvar koja unosi zabunu u jednoznačnom odgovoru da li je neko (ne)normalan jeste nemanje jasnog kriterijuma kako se patologija „manifestuje“ u svakodnevnom životu.
Po ugledu na medicinski pristup, ranije je prilično bila raširena pretpostavka da se normalnost i patologija mogu svrstati u međusobno jasno različite i isključive kategorije. Na primer, ljude vrlo jasno možemo svrstati u određenu kategoriju na osnovu njihove krvne grupe. To bi značilo da ako neko ima npr. A+ krvnu grupu, on je pripadnik samo te „kategorije“ i ne može istovremeno pripasti ni jednoj drugoj kategoriji (ne može npr. istovremeno biti malo AB ili neka druga krvna grupa). Ovakav, kategorijalni pristup su stručnjaci iz oblasti kliničke psihologije pokušali da primene i na psihopatološke fenomene.
U klasifikacijama mentalnih poremećaja postoje različite dijagnostičke kategorije: npr. shizofrenija, depresija, generalizovani anksiozni poremećaj, itd. Svaka od ovih dijagnostičkih kategorija određena je skupom simptoma koji karakterišu konkretan poremećaj i ti simptomi moraju biti izraženi u određenom intezitetu jedan određeni vremenski period (ovo varira u odnosu na to koji je poremećaj u pitanju), kako bi se zadovoljio kriterijum da osoba dobije dijagnozu tog poremećaja. Npr. za depresiju neki od karakterističnih simptoma jesu gubitak interesovanja za (skoro) sve aktivnosti, depresivno raspoloženje, promene u apetitu (bilo pojačan ili smanjen apetit), preterano spavanje ili nesanica, neprimeren osećaj krivice itd. Da bi se dobila dijagnoza potrebno je da simpotimi traju (minimum) dve nedelje i da bude ispoljen određeni broj simptoma. Zapravo, ovde se vrlo jasno uviđa primena medicinskog modela: na osnovu skupa simptoma i kliničke slike klijenta, mi ga svrstavamo u određenu dijagnostičku kategoriju i na osnovu toga mu nudimo određeni tretman. Ono što se čini problematičnim jeste činjenica da za psihopatološke fenomene ovakav model nije sasvim primenljiv, iz više razloga. Prva stvar koja se zamera medicinskom modelu i kategorijalnom pristupu jeste činjenica da ne postoje dva ista čoveka sa istom dijagnozom. Na primer, dve osobe sa dijagnozom depresije: jedna može biti izrazito depresivnog raspoloženja, sa osećajem krivice i intenzivnim idejama o samoubistvu, dok druga uopšte ne mora imati suicidalne ideje već može ispoljiti gubitak interesovanja za svakodnevne aktivnosti, može imati drastično smanjen apetit, da ne ustaje iz kreveta, ne vodi računa o higijeni, prestaje da ide na posao itd. Ovo zapravo ukazuje na izuzetnu mnogostrukost unutar kategorija. Druga stvar koja se u praksi pokazuje jeste da se kod iste osobe mogu prepoznati i javiti „udruženo“ više poremećaja. Npr. osoba koja je vremenom ispoljavala neke anksiozne simptome (npr. intezivno brine i strepi, u stalnom je isčekivanju opasnosti itd.), vremenom može da počne da ispoljava i depresivne simptome (npr. depresivno raspoloženje, povlačenje, osećaj krivice i neadekvatnosti itd.). Osim ovoga, osoba može očigledno da pati i da loše funkcioniše, ali da su njeni doživljaji takvi da se ne može „ugurati“ ni u jednu od postojećih dijagnostičkih kategorija. Npr. ispoljava „samo“ 4 simptoma depresije koja su veoma izraženi, ali kako je po klasifikacionom sistemu potrebno da bude izraženo (minimum) 5 simptoma, ova osoba po tome ne može dobiti dijagnozu depresije. Pored svega ovoga nameće se i tzv. „problem praga“: na koji način određujemo koliki je to intezitet izraženosti simpotima koji je neophodan da se dobije dijagnoza? Možda i najveća kritike koja se upućuje kategorijalnom pristupu tiče se etičnosti i stigme koju dijagnostičke kategorije nose za svakog pojedinca kada se u iste svrsta.
Kako kategorijalni pristup ima mnogo manjkavosti, bilo je potrebno ponuditi i alternativno rešenje. Na snazi je dakle i drugi stav, po kojem se psihopatološki fenomeni posmatraju dimenzionalno. To bi značilo da od patologije do normalnosti imamo jedan konitnuum, i da individua na tom kontinuumu može zauzeti bilo koju poziciju (a ne samo dve krajnje, patologiju ili mentalno zdravlje). Između „normalnih“ i „nenormalnih“ ne postoje kvalitativne razike (kako se do sada smatralo u kategorijalnom pristupu), već su te razlike izražene kvantitativno. Odnosno, svi mi imamo određene osobine (npr. agresivnost), a samo kod određenog broja ljudi osobina je ekstremno izražena i može se posmatrati kao indikator psihopatologije. Čini se da je ovakav stav manje patološki orijentisan, i da kao takav nosi manju stigmu za osobu koja je aktuelno disfunkcionalna.
U pokušaju da se napravi distinkcija između normalnosti i patologije za sada nema jedan (dovoljan i nužan) kriterijum oko koga su svi saglasni. Aktuelno je na snazi više kriterijuma:
1. Normalnost kao statistički prosek
2. Normalnost kao pridržavanje socijalnih normi
3. Normalnost kao urođeno, prirodno i adaptirano ponašanje
4. Normalnost kao odsustvo patologije
Šta podrazumevaju ovi kriterijumi? Na kojoj logici su zasnovani? Koja je prednost svakog od njih? Koji su nedostaci? Nestrpljivi ste da saznate odgovore? 🙂 Ako jeste, normalno je što ste nestrpljivi. Ako niste, ni to nije znak nenormalnosti 🙂
Saznajte odgovore na ova pitanja u drugom delu teksta.