„Nezaposlenost, u ekonomskim terminima se pojavljuje ako postoje kvalifikovani radnici koji su voljni da rade po nadnicama koje prevladavaju, ali ne mogu naći zaposlenje. Dakle, nezaposlene osobe su starije od 16 godina, sposobne i voljne raditi i aktivno traže posao, ali su bez posla”. Jedna od mnoštva definicija koja objašnjava pojam nezaposlenosti, ali koja nam osim mogućnosti da se prepoznamo, ne pomaže puno ukoliko se borimo sa sopstvenom nezaposlenošću i njenim posledicama. Doživljaj bespomoćnosti vam je sigurno poznat, ukoliko ste uradili i radite „sve kako treba”, a dolazite u situaciju da ne možete da nađete posao za koji ste kvalifikovani, ponekad i prekvalifikovani. Bez previše uvijanja, stanovnici Srbije sigurno često imaju ovaj doživljaj bespomoćnosti i apatije. Pa kako se nosimo sa ovim? Ipak svi smo tu, živi, pomalo zdravi i vrlo duhoviti (složićete se ako pratite društvene mreže). Da li nam je utešno to što i drugi prolaze isto što i mi, što nezaposlenost nije više individualni problem, već i problem društva?

Pored očiglednog zadovoljenja materijalnih i egzistencijalnih potreba kroz posao, samo vršenje posla i kreativno ispoljavanje kroz njega je ono što može da doprinose i našem mentalnom blagostanju. Zaposlenost pored mogućnosti za ispoljavanje, doprinosi održavanju samopoštovanja i omogućava nam samoaktualizaciju. Nezaposlenost s druge strane, nedvosmisleno kažu istraživanja, može da utiče negativno na naše mentalno zdravlje. Po izraženosti i učestalosti ističu se sledeća stanja kod nezaposlenih u odnosu na zaposlene: depresivnost, anksioznost, napetost, nezadovoljstvo životom, doživljaj beznađa (nedostatak vizije i životne perspektive), sniženo samopoštovanje, niži nivo dnevne aktivnosti i viši stepen socijalne izolacije. Prva istraživanja efekata nezaposlenosti započeta su 30-ih godina dvadesetog veka, a razvijeno je i nekoliko teorija, ipak pošto je puno toga za reći na ovu temu, predstavićemo kratko Jahodinu teoriju deprivacije, koja je jedna od najuticajnijih. Prema ovoj teoriji zaposlenje pored svoje manifestne funkcije koja se odnosi na prihode, ima i latentnu funkciju koja se odnosi na vremensku strukturu dana, nivo aktivnosti, socijalne kontakte, osećaj društvene korisnosti i status. Gubitak posla prema ovoj teoriji dovodi do deprivacije i manifestnih i latentnih dobitaka, no upravo ta latentna deprivacija ima negativan uticaj na psihološko stanje pojedinca.

 Međutim, možda je utešno, a možda i ne, ali nismo samo mi odgovorni kada je naša nezaposlenost u pitanju i ona nema posledice samo na nas. Nezaposlenost je i društveni problem, koji ne treba zanemarivati. Tako se na nivou društva događaju sledeće promene:

Promene u radnoj etici. Većina nezaposlenih mladih ljudi poseduje snažnu radnu etiku. Vrednosti koje su usvojene u procesu socijalizacije vrlo su stabilne i ne menjaju se lako. Ipak kod nezaposlenih mladih i finansijski ugroženih, obeshrabrenje može rezultirati „alternativnim vrednostima”- prema poslu. Ako se ti stavovi kroz proces vaspitanja prenesu na decu i njihovo ponašanje će biti pogođeno alternativnim vrednostima, što dalje dovodi do izmena i opadanja vrednosti na nivou društva.

Kriminalno ponašanje i delikvencija. Istraživanja su pokazala sledeće: dugoročna nezaposlenost smanjuje percepciju jednakih šansi. Ovakvo sagledavanje dovodi do toga da ljudi usled dugotrajne frustracije okrivljuju vladu, privatnu industriju i ekonomiju kao odgovorne za svoje stanje. Kombinacija ovih faktora navodi mlade ljude na pomisao da će biti ekonomski uspešniji ukoliko pristupe ilegalnom tržištu rada, ali i na nasilno iskazivanje očaja i frustracije.

Pojava sloja društva „nezaposlenih”. Stvaranje čitavog sloja društva „nezaposlenih” može da dodvede do marginalizacije ljudi koji nemaju posao, što dovodi do izolacije istih. Odrastanje uz nezposlene roditelje, ali i etiketiranje sebe na ovaj način (ili etiketiranje od strane društva) doprinosi začaranom krugu, niskog doživljaja samoefikasnosti i sumnje u sebe i svoje sposobnosti, što može da doprinese kontinuitetu socijalne marginalizacije kroz generacije.

Odliv mozgova predstavlja specifičan oblik migracije stanovništva koji se odnosi na odlazak visokoobrazovanih stručnjaka, naučnika i intelektualaca neke zemlje. Odliv mozgova jedna je od najvažnijih posledica problema nezaposlenosti jedne države.

Socijalna isključenost predstavlja začarani krug koji ima tri stavke: nezaposlenost – siromaštvo – socijalnu izolaciju (marginalizaciju). Socijalnu isključenost prvenstveno treba shvatiti kao isključenost sa tržišta rada. Kada se ističe centralna uloga rada, onda se ne misli samo na to da je rad osnova ekonomske nezavisnosti, već i da doprinosi određenim moralnim, etičkim i životnim vrednostima.

Ipak, kako da počnemo sa menjanjem i negovanjem društva, ako ne počnemo da negovanjem i očuvanjem prvenstveno sebe kao pojedinca.

Kako možemo da pomognemo sebi u nezaposlenosti? Dok aktivno tragamo za poslom koji bi nas ispunio i za koji smo kvalifikovani i utičemo maksimalno na onaj deo naše odgovornosti u celoj baladi nezaposlenosti, poželjno je da održimo i naše mentalno blagostanje. Ovaj naš zadatak se najviše odnosi na zadovoljavanje potreba, koje donosi latentna funkcija zaposlenja kao što su vremensko struktuiranje dana, održavanje nivoa aktivnosti, održavanje socijalnih kontakata, rad na osećaju društvene korisnosti. Kroz razne vrste angažmana, kao što su volonterski rad, kreativno stvaranje, fizičku aktivaciju, negovanje naših socijalnih kontakata možemo pomoći sebi da „pregrmimo” nezaposlenost ili pak rad na pozicijama kojima nismo naročito zadovoljni (ali od njih imamo prihode – što predstavlja manifestnu funkciju zaposlenja). Tačnije, od pomoći je da pronađemo zaobilazne načine da zadovoljimo ove vrlo važne potrebe svakog čoveka, jer u suprotnom rizikujemo pored nezaposlenosti i prepuštanje doživljaju bespomoćnosti i beznađa. Naš zadatak je da uz manje ili veće napore izvedemo sebe iz stanja apatije, tragajući za onim što nas čini zadovoljnim i ispunjava.